Милтон и Његош : огледи о нашим културним додирима са Енглезима

за Џозефа Адисона, једног од најлепших духова осамнаестога века, од којег се научио много чему. Доситејеву духу одговарао је популаран тон духовитога човека и васпитача интелигенције енглеске средње класе, која му је остала све до данас најзахвалнији читалац. На исти друштвени слој је циљао и наш Доситеј у својој средини својим списима, јер је хтео бити њен васпитач. Доситеју је стајало блиско то ударање гласом на моралне вредности, и она хармонија између моралнога и естетскога која претставља нарочиту одлику Адисонових есеја. У поређењу с Адисоном, Бекон је морао бити много тврђи орах за Доситеја. Али зато су класична писма лорда Честерфилда сину била довољна накнада. Премда су се појавила тек после пишчеве смрти, који је за живота уживао; несравњено већи углед као државник него као писац, њихов дух светске мудрости и њихова светска. васпитачка намена били су довољни да освоје свет у веку који је био љубитељ не само добрих писама већ и светске мудрости. Лорд Честерфилд је био један од првих учитеља практичне мудрости које смо ми преводили.

Нажалост, књиге које је Доситеј понео са собом из Енглеске нису се сачувале и ми немамо могућности да ближе пратимо друге његове изворе. Такав је случај, на пример, с анонимном збирком енглеских мудрих изрека, „из прекрасни англијски садова“, које је Доситеј додао својим Баснама, која довољно карактерише време Доситејево и практичну сврху његова рада.

Његов став према животној мудрости Енглеза није остао без последица. Та књижевна врста увек је у нас имала своју читалачку публику Наше интересовање за практичне упуте у добар живот није престајало кроз чиатав деветнаести