Милтон и Његош : огледи о нашим културним додирима са Енглезима

век. Доситијева је заслуга што је указао на Енглезе с те стране. =

Од енглеских писаца које је знао Доситеј и које је наводио и преводио, највеће је интересо= вање постојало за Џонатана Свифта, али не есејисту којег је хвалио Доситеј, већ писца Гуливерових путовања, која су код нас доживела већи број издања него ма које друго енглеско дело. Есејисте као есејисте нису занимале тадашњу читалачку публику, а о Адисону и др: Џонсону нема трагова све до наших дана. Од лорда Честерфилда постоје четири српска и хрватска превода, од којих је један од Павла Соларића из 1508. Само што то није био превод Писама, која су обимна, већ једног извода из њих, који су наши нашли у италијанским и немачким издањима. Наш свет свакако је привлачила светска мудрост и искуство човека, чији је књижевни дар откривен случајно, тек после његове смрти, објављивањем писама која нису била намењена јавности.

Наше интересовање за практичну мудрост Енглеза и њихову вештину управљања животом, за погледе на свет које има типичан Енглез, било је доста живо, премда је узимало разне облике. У Доситејево доба то су били „савети здравога разума“, практична животна мудрост. Кад се почео преводити Самјуел Смајлс, један од најрадије читаних васпитача карактера, онда је тежиште пренесено са општега на лично. Од седамдесетих година код нас се појавило равно шест разних Смајлсових дела. Његов углед међу нама чини се да је био већи чак него и у његовој земљи,

засићеној том врстом књиге. Његов Карактер доживео је међу нама три издања.

Тек иза Смајлса долази лорд Евбери (сер Џон Лабок), са својим Задовољствима у животу, која употпуњују слику оне духовне структуре која је један тип нашег човека увек привлачила необич-