Милтон и Његош : огледи о нашим културним додирима са Енглезима

"пр"

Његошева Луча микрокозма најдубља је песничка реализација религиознога сазнања коју наш језик зна. То је највеће, ако не једино дело религиозне метафизике које је српски народ створио. Међутим, оно није никад уживало ону популарност коју ужива и данас Горски вијенац. Његова права вредност остала је скривена у генерацији која је имала пресудан утицај на образовање наших књижевних судова, али није имала довољно склоности за религиозну проблематику. Њој је много ближа била мудрост и предмет Горског вијенца. Тек м последње време опажа се приметан пораст интересовања, чему је свакако допринела, добрим делом, и криза опште судбине људске.

На први поглед, Луча микрокозма потсећа на Милтонов Изгубљени рај. То је дало повода стварању разних судова наших људи о односу између Милтона и Његоша и о вредности Луче микрокозма, која је стављана у зависност од тога односа. По једном мишљењу, које је заступао Јован Скерлић, Луча микрокозма је најмање оригинално песниково дело. Његош је, вели Скерлић, читао Изгубљени рај и очевидно се надахнуо њиме. По другом, које заступа Николај Велимировић, „да је Луча микрокозма написана подражавањем Изгубљена раја то читалац не може сазнати ни из дела Његошева, нити из упоређења с Милтоном, но једино од познијих критичара; а ни од кога се опет у свету не може сазнати, откуда су ови познији критичари Његошеви дошли на ту претпоставку.