Милтон и Његош : огледи о нашим културним додирима са Енглезима

Тема човекова пада вековна је тема. Старија је од свих писаних споменика људских и општа најранијој мисли људској. Судбина човекова, силажење човеково у свет мена и заробљавање у законе природе, интересовало је подједнако и Индију, и Египат, и стару Грчку. Незадовољан својим удесом на земљи, човек је примио на разне начине помирење са својом судбином. Кад је уобразиља која говори у симболима и сликама објашњавала то питање, добили смо казивање које саопштава Библија на својим првим страницама. Кад је преживљавање религиознога духа хтело дати себи рачуна, добили смо идеју карме и реинкарнације, која господари Индијом, Кином, Јапаном као судбина кроз хиљаде година. Кад је метафизичар проговорио, добили смо решење које је дао Платон, тумачећи живот човеков на земљи као силажење у материју. Хришћанство је од те теме направило свој поглед на свет, исплело најсистематскију теологију и најобимнију. Централној теми хришћанства западни човек дао је углавном правни смисао, онакав какав срећемо код Милтона. Тамо је Изгубљени рај оправдање Бога, теодицеја. Источни човек дао је тој теми више козмички смисао, какав срећемо код Његоша.

Није стога никакво чудо што је пад човеков био чест предмет књижевне обраде. Они који су се занимали тим питањем нашли су у књижевности тридесет дела на ту тему која су евентуадно могла доћи у руке Милтону и послужити му као образац. Али све то није имало никаква дејства на став према Милтонову Изгубљеном рају. Енглески народ с правом сматра Изгубљени рај; највећом песничком творевином свога духа. Да тако мисли не смета му нинајмање оно што знао постанку Изгубљена раја и о утицајима које је песник претрпео. А о томе он зна врло много. Изгубљени рај плод је дуготрајнога рада. То је производ