Милтон и Његош : огледи о нашим културним додирима са Енглезима

духа не само великога песника већ и једнога од најобразованијих људи онога века, који је био свој у класици; знао Библију наизуст; знао италијанску књижевност и одушевљавао се Едмондом Спенсером и Шекспиром. С правом је речено да Изгубље"ни рај нити вежу са свим што је било највеће у старој и новој књижевности. Милтоново дело кипти од библијских цитата и реминисценција на БиблиЈу. У мањој мери, то се исто може рећи за цитате, имена и реминисценције на грчке и италијанске класике, трагичаре и философе; за дела италијанских песника: Дантеа, Петрарке, Ариоста и Таса.

(0 књижевној историји Луче микрокозма ми можемо рећи много мање него што би се могло о историји Изгубљена раја. Његош је знао класику врло добро, што се лепо види из пописа дела његове библиотеке. Он је знао италијанске класике, исто тако и немачке. Међу Енглезима, поред Милтона, у његовој библиотеци налазимо дела Шекспира и Бајрона. Што се Милтона тиче, Душан Вуксан, некадашњи библиотекар Цетињске гимназије, сведочи нам да се у библиотеци Цетињске тимназије налазио и један руски превод Изгубљена раја, пун Његошевих забележака. Тај текст нестао је, међутим, у светском рату. За однос Његошев према Милтону свакако је ова сведоџба о пажњи коју је Његош указивао Милтоновом великом спеву од несумњива значаја, премда се из тога не би могао изводити никаакв коначан закључак. За правилну оцену Његошева односа према Милтону морамо, међутим, најпре ближе одредити дух самих песника и оне силе које су их покретале на обраду човекова пада.

Милтон је из обиља своје песничке снаге још у младости тражио тему у којој ће свом песничком генију моћи да да најпунију меру. Испрва је то требало да буде обрада легенде о Светом Гралу.