Милтон и Његош : огледи о нашим културним додирима са Енглезима

Али је песник брзо напустио ту мисао, јер је није сматрао историски верном, па изабрао библиску тему, верујући да је оно што у Библији пише буквална истина. Њега није вукла на тај подухват жеља за откривањем тајана. Оно што нам он саопштава остаје у оквиру утврђених истина верујућих. Нових путева сазнања он не тражи. Величина њеова је у силини песничке имагинације, у стваралачкој уобразиљи која конкретизује симболе. Милтон је дете протестантизма, претставник пуританизма у Енглеској, интимно везан за извесна пуританска основна гледања на свет. Библија му је дала и тему и елементе. (Он се креће у њеним границама. Песникова функција је у томе да дочара слику коју Библија црта у општим линијама. Те су линије темељи самога спева. Песник је створио симфонију из једног централног мотива и неколико појединости. Његов стваралачки напор стога је морао бити грандиозан. Он ствара величанствену зграду неба, раја и пакла уз припомоћ свега што је било људска фантазија било песничка визија могла дати. Због тога његов спев као песнички подухват остаје ненадмашан. Таквих песничких свечаности какве приређује Милтон Изгубљеним рајем није надмашио ни један други песник. С правом Драјден убраја Милтона у три највећа песника света. Кроз 150 година живота Енглеске његов спев, поред Библије, претстављао је најчитанију књигу.

У оквире својега спева Милтон је унео читав један свет. Али му главна намера није била да олакша човеку већ да оправда Бога. Милтон жели оправдати Божје путеве пред човеком. То оправдање он сматра крајним смером свога спева (Књига 1, 25—96). То је основно. Човек мора добро да утуви да је свему злу своме сам крив. То је почетак мудрости и први ступањ религиозног сазнања. И да му спаса нема другог до милости Божје. Стра-