Милтон и Његош : огледи о нашим културним додирима са Енглезима

ПР ~ |

дање човеково и смрт заслужена су казна по ненарушљивој природи ствари. Тако у Милтоновом спеву сам Бог тумачи судбину човекову своме Сину. Човек је осуђен по неумитним законима вечне правде на удес који му је пао у део и без милости Божје њему не би припало ништа друго до вечита осуда. Човек је кривац пред Богом и изгнанство из раја праведна је и заслужна казна.

Његоша је, међутим, мучила друга мисао, коју ми сазнајемо из самога спева. Мучила га је мисао тешке судбине човекове, теже једном црногорском кнезу и владици, можда, више мученом бригом да одбрани свој народ од глади и од Турака колико и тешким и црним мислима о општој судбини човековој, него што је то могао икада наслућивати Милтон. Примити свој удес као заслужену правду Милтону и калвинизму чинио се врхунац религиозне свести. Његоша је, међутим, мучио цео склоп ствари. Живот је био одвећ горак да би се човек могао мирити; зло одвећ велико, да би га човек могао правдати. Ваљало му је потражити метафизичке основе да би му се нашло објашњење, не оправдање. И он га тражи, али не у неумитности Божје правде, јер је тај чисто правни однос према људској судбини, обзиром на тежину последица, стран словенској имагинацији. Због тога њу тражуу метафичко! нужности, која лежи у природи ствари. Зато се Његош није задржао пред оним што је за Милтона била главна тема. И Милтон и ЕБегош опевају пад човеков и његове последице. Они чак и почињу своје спевове на исти начин. Али то чине на два сасвим различита плана бића, у двема потпуно разним димензијама стварности. Стога не треба сувише ударати гласом на то да оба опевају исту тему. Мисао водиља и смер песничког стваралачког напора потпуно су различити и одговарају двама сасвим супротним устремљеностима бића и сазнања.