Мишићни умор и термогенетска моћ

8 Иван Ђаја |

Као што казују ова два низа, потрошња у умору махом је знатно слабија него кад је животиња одморна. У једном случају само, у целом низу огледа нађена је већа вредносту уморне животиње. Средња вредност потрошње у одмору је 73,07 а у умору 2,72. Значи да је умором потрошња у средњу руку смањена за 12 од сто. Та разлика није велика. Она је готово у границама у којима се креће нормални врхунски метаболизам од једног огледа до другог. Међутим готово: редовно добиване мање вредности у умору него у одмору, допуштају нам да закључимо да мишићни умор смањује моћ производње топлоте хомеотермног организма, иако то смањивање није онолико колико се могло очекивати према ономе што је из искуства опште познато да човек у умору теже подноси хладноћу. Ако је то тачно, већа осетљивост уморног човека према зими не може се приписати поглавито смањеној термогеној моћи, ако се резултати добивени на пацову потврде на човеку.

На другом месту сам био изнео претпоставку да животиње, па ни човек, не траже инстинктивно у вољноме мишићноме кретању извор, р„доплоте у борби против хладноће, с узрока што мишићни умор; који производи топлоту, повлачи умор који смањује термогену моћ. Тако да у борби против хладноће која има дуже да траје, најбоље је штедети своју топлоту мировања, заклањањем, покривањем, смањивањем слободне телесне површине — што животиње и чине, како је познато — и не замарати своје мишиће. Огледи на пацову изнети у овоме раду потврђују само у неколико ту претпоставку.