Млади борац

Томаш из „Тандине банде “

Очо Крагујевца оперисала је пре рата ; аека банда под Тандиним вођством. Бнла 1 је то обична разбојничка банда, али Танда је уживао извесну легендарност. У свим I тии бандама бнло је и нешто романтике, нешто анархизма, нешто мрлсње према : власти и примитивне, погрешно пласиране : „тежње за правдом". Е, та Тандина банда : је под окудацнјом наставила да ради, али да разднку- ад већине наших официра и : жатентираних патриота, она је вршила нажаде и џа Немце, и на љотићевце и на не- . дићевце. Они су остали бандити, али ипак еу осећали да ндрод патн у ропству и сматрали су дужношћу да нападају много ј веће бандите. А кад су почеле да узимају маха партизћнске акције, и кад су видели како сав народ иде уз партизане, и ти Тандинн- људи су се замислили. Слали су код нас своје „емисаре" да виде како је код нас. Зачудили су се нашој борбености, нашој дисциплини, нашим конференчијама, нашој апстиненцији , према пићу, нашем односу према женама као друговима. И код њих је зацело дошло до великих дискусија а на крају је Танда послао свог „ађутанта", неког Драгицу, да пита бнсмо ли их примили у партизане, у цеднни, као „чеТу“. Одговорили смо да не можемо одмах да их примимо, јер наши борци морају бити узор за цео народ, али ако њихова чета буде в.одила поштено борбу и заслужила поверење, примићемо нх. Засад ћемо их сматрати као пријатељ_е, а.верујемо да'у борби за слободу народа могу да постану прави људи. Н Тандина банда се доста добро држала у борбама. Борила се храбро. Изгледало је као да ће се заиста преобразити. Стварво смо мислили да немамо права да Их одбијамо, та ми позивамо све родољубе у заједничку борбу. Али нажалост с једном ствари су се тешко мирили: да нема пљачке. И све су забрљали својим „снабдева»>еи“. У свој „штаб“ навукли су свега и свачега, и фоТеље, и* писаће столове, и завесе, н ћилимове, а „магацини“ су им увек бнлн пуни јестива и пића, Притом су ироизвољно бирали петоколонаше, од којих су се снабдевали. Једном речи, били су четницн. А ти знаш да смо ми у то до§а жнве.чи често на хдебу и сиру с паприком, јер смо узимали само оно што нам са« 11арод,.да|е. Сеоске народно-ослободилачке одборе Тандини људи, непријатељи сваке „власти“, нису поштовали. Ми смо 'кх строго укорили. Објашњавали смо им Да тиме бацају љагу на народно-ослободилачку борбу, да тиме дају повода фашнстичким бандитима да клеветају партизане као бандите, Они су били збуњени е замишљени, Тражнли смо да се њихова иета налази у близини нашег одреда, како бисмо увек видели шта раде. Изгледалб је да ће се поправити. Борци су били нзврсни жнва ватра. Сам Танда био је снажан мдадић сав као од живаца и ми-шића, сав као од опруге, Имао сам утисак да, где год га такнем, има да се ослободи огромна енергија из његовог тела. А Драгица, његов ,ађутант“, леп као девојка, дрзак, циничан, и интелигентан, био је „политичар" те групе. Ако ј.е Танда давао утисак да је увек спреман на скок, на силовити, неодољиви скок, и да ни један напад не може да га затекне неприправљеног, Драгица је изгледао као да својим ироиицљивим, мачјим очима види све што се око њега дешава. Кажем ти, што се тога тиче, необичан људски материјал као што уопште у одређеном друштвеном поретку често налазиш врло способне, снажие иојединце на друштвеном дну, у неком стихајсквм протесту против поретка. Приметио сам да неки из дружине потајно нрилазе кад држимо политичку конференцију или васпитни састанак, и да из шннражја прислушкују, пошто им приступније био одобрен. Једанпут сам једнога видео како широко, отворених очију, с неким одушевљењем прислушкује и нисам могао да га одагнам, мислио сам да ће то можда КОМОаН. Алн оает су засвишили. Посде једне аккије они су арославили свој успех, упади у једно иаше седо, опили се, претресали виућније куће и насртали иа жеискиње. Било нам је криво, шкргутали сио зубима, стезали песнице, даље се није могл* траети. Онн би с$ на крају, да смо ех расооредилн но иашим јединидама, аероватн* нонравили. Но сада је читава околниа роптала нротив Танде и пребацивала нам што сарађујемо с н,им. Не, даље се није могло сксперинектисати. Поступци Тандине баиде иного су више шкодили народно-ослободнлачкој борби него што је користило њихово јунаштво.у убијању Немаца. Сећаш се како је одмах на почетку устанка у нашим редовима био готово акскетскн морал, морал који је зачуђивао народ. Нисм аојео залогај хлеба ако други нису јелн, ниси познавао рођену жену као жену, јер су се сви другови и другарице одрекли сваке поиисли на љубав. Радило се о

угледу наше борбе, радило се о самом народу, који с.мо васпитавали. Били смо у недоумици како да свршимо I ствар. Наш штаб је решавао. Тада је баш : наишао друг Фића, овај наш Фића, политком дивизије. Дошао је да види стање у нашем одреду и да учврсти јединице, да нам пренесе линију народно-ослободилачке борбе. Када је чуо за случај, питао је. шта смо досад покушавали. А онда је рекао: „Ствар је таква, да нема другог излаза. Примерна казна," Но није то била тако обична ствар. То је била дружина од петнаестак неустрашивих момака одличних бораца. Како их разоружавати? Побити их у препаду не би била казна, не би имало оног моралног значења. Фића је узео ствар на себе. Позвао је Тандину „чету“. Она се постројила мало даље, а пришли су Танда, Драгица и још неки Аћим „штаб“. Зацело да су видели у чему је ствар. Њихови људи су мрко гледали и држали оружје у приправности, Један аш митраљез је, додуше, био постављен мало даље у шипражју, али то није обезбеђење. Драгичине очи су на све стране мотриле, а Танда )е био као набијен експлозивом. И онда и.м Фића изишао у сусрет. У сељачком гуњу, мало кочоперан, као што га знаш, са жутим.брковима, носат, као неки сељак, вртео је немарно револвер о гајтану, као да се тек онако игра и рекао мирно, као да је то природна ствар, -која свакоме мора бити јасна; „Тандо, душо. Нареди твојима да положе оружје. Ти знаш зашто. Примили смо вас као пријатеље, као борце за слободу, против окупатора, а ви сте бацили љагу на ову свету борбу. Борили сте се храбро, али шта вреди кад сте све покварили бандитизмом према народу. Разумеш ли, Тандо, нареди твојима да положе оружје“. Танда је гледао мрко, изгледало је као да ће сад скочити и смрвити Фићу. Драгица је само летео очима овамо онамо, а на лепушкастом му лицу неки подмукли, надмоћни осмех. А банда позади држала је оружје у приправности. „Разумеш ли, Тандо? Вама има да суди праведан суд. Положите оружје, Нареди својој дружини. То захтева народно-ослободиљачка борба. То захтева наша досад ничим неукаљана застава." Нисам скидао очи с Фиће и са Танде. Сав сам цептио од узбуђења. Био сам фасциниран, учинило ми се да ће сад растргнути Фићу, пре но што би могли да му помогнемо. А Фића само стоји, гледа мирно, поиграва се немарно револвером о гајтану, и чека. И десило се нешто_ необично. Још увек нам се стезао дах у грудима, Танда је дуго гледао, сав дрхћући од унутарње напетости, гледао у Фићу и у круг наших напетих лица, која су била сливена у једно. Драгица је само летео очима с Танде на Фићу, са Фиће на Танду. А онда је Танда спустио пушку, откачио револвер и положио га на .земљу, полако скидао реденике и бомбе као да откида нешто са тела, исправио се, погледао у Фићу; ~Тако је, друже, ми смо проиграли' поверење“. Стајао је непомично, гледајући у тог сувог човека жутих бркова и велика носа, а онда, као да је појмио да то није тај жути човек него да то говори читав народно-ослободилачки покрет, да то гово-

ри она јуначка партија, која је позвала народ у борбу за ослобођење, окренуо се својима: „Положите оружје. Ја вам то , наређујем, Танда". И они су положили | оружје. , Моралн смо их везати, ставити под стра- I жу. (Јни су мирно подносили, као укочени, само се Танда трзао, а Драгица као , да је у последњем тренутку још наумио ' да се измигољи. Одржано је суђење, прочитана им је пресуда. Танда је мрко клинао главом. АДрагица, циник, у претсмртном часу насмешио се дрско и замолио: „Немојте ме сахранити поред овог разбојника Танде, он ће ми под земљом нешто украсти". А онај што сам га затекао како прислушкује нашим састанцима, узео је- сат и пружио га нашем политичком комесару: „Друже, нека ти не буде испод части, прими ово за успомену. Слушао сам те кад објашњаваш. Камо среће да нисам све покварио. Било би глупо да кажем: ја нисам лично крив. Па ипак, бар сам назрео оно што је добро.‘‘ Остали су трептали очима, као да би и они то рекли, али се стиде. А и нама су трептале очи. Та, сто му громова, били су то момци и по. Сви су се држали мирно код стрељања. Драгица је још задиркивао своје другаре, и још и~мртав имао је онај свој осмех на лепушкастом лицу. Једнога смо помиловали. Био је сасвим млад, и мислили смо да ће он морати да се развије у човека. „Ево га и сад је међу нама. Ено га тамо у оном левом буџаку“, показао је Мирко. „јел Томаш, без руке?“ „Да, Томаш. Борац је за углед, а у свему беспрекоран. Штета, тако глупо да изгуби руку“. * Томаш је тихо застењао. Упињао се да не ода бол, али ипак му се измакло. У светлости ватре видео сам како му сјају младалачке, јасне очи. Зденка је проџарала ватру, па пришла Томашу: „Боли, Томаше?“ „Ништа, другарице". Она га је погладила по рамеку. Он је хтео да спусти длан на њену руку, но кад је већ дигао умотани патрљак, зауставио је покрет и збуњено се насмешио. „Још увек заборављам да немам руке“. И она се насмешила на њега топло, и стиснула га за снажно раме. Томаш је устао и дошао к нама. „Чујем како нешто причате, а не могу да спавам. Ако нисте још сањиви, да разговарамо". Обратио се мени: „Баш сам од тебе хтео да чујем, друже, шта мислиш о пролетерској култури. Код кас у батаљону један друг је о томе говорио, али сам чуо да то схватање није правилно.“ Ватра је горела, снег је вејао, споља се чуло шљапкање корака и рзање коња, Негде далеко грмелн су бацачи и штектали митраљези. Један звонки женски глас је викао: „Босо, јесу ли стерилизовани завоји?“ Крајишник крај мене тихо је јечао и у сну говорио: „Сад моја мати у старој кабаници стоји под крушком, а крушка шушти на ветру ...“ Сенке су поигравале по зиду, а бело, детиње лице болничарке је блескало, и оно је осветљавало нашу г РУбу, почађавелу, средњевековну собу, у којој се тихи разговор мешао са праскањем суварака. 1943. ЈОВАН ПОПОРИЋ

(Свет бр. 4; 16-ХП-1944)

ЈОВАН ПбПОРИЋ

Босанске девојке посе рањеника

ИЗЛОЖБА РАТНИХ ФОТОГРАФИЈА СА ИСТОЧНОГ ФРОНТА

У павиљону Цвијете ЗузориК отворена ]»• изложба фотографија из великог Отаџбинског рата. Неколико стотина оригиналних скиААака карактеристичних момената из борбе и краткотрајне, али свирепе немачке владавинв ]вдним делом совјетске земље, дају нам снажиу, непосредну претставу о страховитости, ввличини и пресудном значају борбе на живот и смрт коју је Совјетски Савез водио са фашистичким завојевачима. Пред собом видимо херојске бранител*® Севастопоља, поцрнеле од непрекидних експлозија, дима и прашине, како у полусрушвним бункерима, под најтежом артилеријском ватром два месеца одбијају бесомучне налетв подивљалих фашиста. Видимо совјетску девојку у подруллу једна стаљинградске рушевине како за време стрлховитог бомбардовања из ваздуха не прекидв вршење своје дужности, не испушта телвфонску • слушалицу из руке. Видимо совјетс»№ мочварним обалама Дњепра, како у води до појаса данима воде најтеже борб« за прелаз преко реке, Видимо како горе тенкови и руше се авиони у пламену, како раабојничке Хитлерове хорде газе и пустошв со»јетску земљу. Убедљиво и речито говоре нам изложв-нв фотографије о безобзирном варварству окупатора. Од музеја у Јасној Пољани, где је вео велики Толстој, од драгоцених културнаа споменика, од школа, научних ичститута, 6нблиотека; од читавих вароши, остале су сзмо гомиле рушевина. Још су језивије и болннјф слике немилосрдног уништавања људк, какво је способан само безоосећајни фаш»»стички робот. Шуме повешаних, искасапљена деца, брегови незакопаних лвшева, то су срамни споменици краткотрајкв немачке владавине. Испод тих снимака стој* речи нацистичких вођа, стоје одлсмци тајккх Гестапоа, који показују да почињена варварстза нису испади појединаца веК' један свесно усвојени, одозго дириговани си» стем владања. Али нзаа изложба показује и други чир драме. Показује нам разбијене немачке хо{9де у паничном повлачењу. Показује нам нвмачког разбојника како се обесхрабрен и очфјан предаје Црвеној војсци. Пред нама су слике Совјетске комисије за утврђивањв рвтних злочинз, која саставља тешку оптужницу совјетских нзрода протнв нацистичких злмкођаца. Најзад, на изложби се налазе и- сиујаац« смелих фоторепортера, од којих су мкоги двли своје животе да би остаанли своме нзродЈ? и чозечанству истините документе о в®личанственом напору, патњи и подвизнма совјетских људи у овом рату слободарског човечанстзз против империјалистичког насиг&а, Н, П

Курс филмских репортера

Филмскз секција Пропзгандног одаљењг Генералштаба организовала је курс за филмске репортере. То је први курс ове врсте кол. нас. На курс су дошли омладинци, којв су послале омладинске организације из Београда. Они су веКином фото-аматери, који желв даг се упознају са филмском умвтношКу и да с® оспособе за филмске оператере. Оспособити се за филмског репортерз нкје тако једноставно и лако, како то многммв на први роглед изгледа. Једноставно и ла«а је научити руковати са камером, одзити кол*ко хоћеш филмског негатива, па чак н сни*,«*ти јасне и светле снимке. Али ми од фнлл*ског репортера тражимо више. Ми жвлимо да се наши филмски репортерн што внша упозиају са правом филмском ул\етношКу г к да на тај начин постану прави, дсбрн фштмски репортери. Филм је сложена уметност. Она у себн сјадињава многе, ако не и сзв уметности: кн>»жевност, глуму, сликарство, музику, игру, архитектуру. Он је колектнвно дело режисера* књижевника, музичара, сликзра, глумацз, врхитеката, инжењера, филмских репортерз, оператера, лабораната и других специјалнств, Али, ниједан од ових стручњака не сме 6*тгм исклзучиво стручњак свог посла. О томе је водила рачуна и филмска секцнја када је организовала и стварала прогром за овај курс. Осим основних знања, које јвдан филмски репортер треба у потпуностц дж савлада да би могао снимати, на овом курсу слушаоци добијају и основно знање из физнк© (механика, оптика, акустика), хемијв, истооије уметности, историје филма. о совјотском филму. Поклоњена је такође нарочита пажња практнчном раду и вежбању, ма да св наилази на тешкоће с обзиром на оскудицу у фнлмском материјалу. Да би наши млади р®портери могли да схвате праву намеку и кооист, коју широке народне масе имају од доброг филма, да би могли снимати за народ и из народа, са фронта и за фронт, одржавају се такође предавања из друштвенкх наука, а нарочито из наше нарОдно-ослободилачхв' борбе. Б. М.

Врчј 20

МЈ[ А Д И В 0 Р А Ц

7