Млади борац

КУЛТУРНА ГРУПА ИВЕ-ЛОЛЕ РИБАРА

Трећег дана Светске омладинвке недеље, посвећеном култури, 23 марта, приредила је Централна уметничка група УСАОЈ своју велику приредбу на Коларчевом универзитету у Београду. Приредби су присуствовали претставници Југословенске армије, Др. Иван Рибар, претставници иностраних омладинских делегација, омладински руководиоци и велики број омладинаца и омладинки. Приликом овог свечаног иступа, Централна уметничка група добила је име народног хероја, палог омладинског првоборца Лоле Ивана Рибара. Приредбу је отворио друг С. Комар, претседник УСАОЈ-а којн је у кратким потезима оцртао знача] и задатке ове уметнннке групе, као и њене напоре и постигнуте резултате. Друг Комар је ,на завршетку рекао: „Ми смо угерени да he другови и другарице, чланови ове уметничке групе, носити часно назив који су добили и да ће у свом раду радити исто онако, као што је то Иво Лола Рибар, тј. тежити овим својим снагама коначном извојевању пуне слободе н равноправности својим народима и да ће на тај начин постати средиште културно-просветног рада омладине, а тиме дати пример правилном раду омладине Југославије“. Затим је друг претседник Др. Иван Рибар умољен да каже неко Лико речи. Друг Др. Иван Рнбар топло се захвалио на ча■стж која је указана његовим си«у и место њега изразио љубав и поверење омладинцима. Он је нагласно да је слободољубива

омладина била ]едан од стубова у велико] народно-ослободилачko] борби и да je она „доказала своју снагу, ко]а je вечна и неисцрпива". Ову снагз' дала je нашој омладини неисказана љубав за слободу и отаџбину. Друг Др. Иван Рибар рекао je завршаваЈући cboj поздрав: „Никад омладина није тако поносно ишла новим друмом, као што то данас иде, под вођством свога друга Тита. Она је велики и неисцрпиви резервоар снаге, коja ће храбрити и давати потстрека не само осталој омладини данас, не само гшонирима, већ и оној омладини која тек има да Дође“. Затим је узео реч друг Љубивоје Аћимовић, вођа Централне уметничке групе УСАОЈ-а Ивана Лоле Рибара, и дао обећање у име осталих чланова да ће часно носити име свог великог палог друга, не само радом у својој земљи, већ и ван граница наше отаџбине. Затим се захвалио Др. Рибару, „великом оцу, великог нашег Лоле Рибара“. После тога, чланови Централне уметничке групе показали су кроз обилан и дугачак програм своје резултате на пољу уметничког стварања. Кроз цео програм вејала се снага, полет, борбеност и зрелост. Поједине тачке, нарочито хор, певачи и рецитаТори били су на великој и правој уметничкој висини. Националне игре игране су младалачки, скромно и достојанствено, са пуно смисла за ритам и дух наше народне игре. Национални костими били су богата слика нашег богатства у народ-

ним рукотворннама. На крају је дат кореографски приказ из „Ђачког растанка“ од Б. Радичевића, који je својом симболиком, својом топлином и шаролиKouihy дао живу слику братства и јединства наших народа. Омладинци из 'Јентралне уметничке групе показују велику озбиљност у извршешу поверених им задатака. Они на уметничком пољу исто толико ударнички раде, као што то раде остали другови на другим пољима рада. И само кроз овакав рад, они ће постати заиста носиоци и пример правилног уметничког развоја наших надарених омладинаца, само тако они ће успети да велике речи и велгЉу снагу народне борбе пруже своме народу у живој речи и слици и да своју отаџбину достојно претстављају у иностранству.

Карта

Светла аутомобилских фарова се њишу по бесаутном Терену. Чини нам се да то не иду аутомобили, него да се рибарски чамци крећу ка обали. Најзад, камиони и аутомобили избијају на друм и жуое даље, покушавајући да надокнаде изгубљено epe.v. Неки шофери скрећу у варошицу и траже нољс базу за оправке где би могли оправити оштећене делове својих аутомобила и извршити преглед мотора после тешке пловидбе по мору блата. Док се аутомобили оправљају, код команданта базе Григорија Ивановића Ахремчика окупљају се ■случајни гости. Зидана пећ равномерно зрачи топлоту. Електрична сијалица над столом шири јаку светлост. Озебли гости се r :у и радознало посматрају један другога. СваКи би хтео да сазна где су се раније борили људи с којима се он данас случајно упознао. Можда су се срели на Висли или Дњепру, или су, можда, били суседи на положајима код Кијева или Лавова. Брзо се врши међусобно упознавање. Домаћин капетан Ахремчик је Белорус. Он развија огромну карту састављену од многобројних -секција и показује своју Борисовку. Чак и онај који никада није био у том кра]у може лако да замисли колико је то место забачено. До науближе жељезиичке станице има 40 километара. Кроз пусте шуме и мочваре, које се протежу унаоколо, кривуда речица Птич. Дивљина! рече неко од гостију. Међутим, човек који је изговорио ту реч тржс «е и ућута, бојећи се да£ се није незгодно изразио, посито свако воли своје родно место. Дивљина? понови Григорије Ивановић. Па разуме се, није варош. Важно је, међутим, нешто друго. И поред тога што у Борисовки живи 1 40 породица, Немци нису могли наћи никога ко би пристао да ступи у њихову полицију. Морали су за ту сврху да доведу из друге области неког подлог човечуљка који се звао Муха. Капетан је причао о свом старом оцу који је у току многих ноћи прелазио чамцем преко Птича да би отишао партизанима и од њих преузео летке којс je после тога растурао по целој области; о свом другу из детињства који је с групом родољуба )еджог ведрог сунчаног дана напао немачки гарнизон у Борисовки побио око 100 фашиста. Борисовка... забачени мочварни крај... Немсу се плашили овог ссла. Оно је освештано подзизима. ГБсгово име није упрљано нијсдним срампм делом. Људииа који су стајали нагнзгги над кар-74U учжтшл« ее као да се мала. скор« иепрнметва

тачка на листу хартије претворила у пламичак који гори, привлачи к себи, греје. А зар само Борисовка? Млади артиљерац се сећа слепца из Афанасјевке кога су сви звали ~партизан“. Када је јединица упала у село он ју је први дочекао и од тога дана се није одва Јао од бораца. За време вежби артиљераца он 6и увек сео на неки брежуљак, сагао главу и ослушкивао осмехуЈући се. Изгледало је да познаје сваки топ по гласу. После завршеног гађања он је пришао поручнику и рекао; Добро су данас гађали, Василије Ивановићу! Зар не? Доста добро, тачно. Ето и ја осећам. Касније, у данима битака на курском луку, фронт се примакао Афанасјевки. Она и раније није била много удаљена од предњег Kpaja лини]е фронта. Битка се водила неколико километара далеко од села. Борба је била тако огорчена, да је код сваког топа батерије остао само по ]едан човек. ОдЈеданпут смо видели да право према положају, по спаљеном и гранатама преораном пољу, спопим и опрезним кораком слепца иде „партизан“. Он као да се уопште није плашио смрти. Изгледало је као да је по гласу препознао наше топове. Он остаде на положају. Без журбе, пажљиво, не кријући се од метака, мало сагнуте главе, ослушкујући преносио је он топовске гранате. То вам је село Афанасјевка! А ко га је знао пре рата? Сада се сваки од нас сетио неког догађаја, малог сеоцета чије је успомене заувек задржао у срцу и људи за које раније није нико знао. Ех, кад бих могао да нађем Владимировку! рече тенкиста из гардиске јединице. Али бјелгородске секције нема. Када смо били у Владииировки, нагаем коприђе нека мала, риђа девојчица. Звала се Нађа. Она je са тако озбиљним и свечаним изгледом пружнла командиру једну кшигу увијену у хартиЈу, као да je то било богзна шта, у најмању руку нека светиња. Када смо погледали видели смо да је то обичаи уџбеник историје СССР-а. Девојчица нас је гледала право у очи. Она је сва поцрвенела и чекала је да нешто кажемо, као да смо ми морали то да учинимо. Па хвала ти рече командант. То је корисна ствар, требаће нам.

КасниЈс смо сазнали историју уџбеника и историју девојчице и увидели смо да је девојчици требало упутити сасвим друге речи. .. . У школи је било наређено да се све слике у уџбеницима премажу мастилом. „То је наредба команданта" поновила је учитељица не гледајући децу. Нађа је дошла кући и узела перо и мастило, али јој је рука била као узета. Тако је она седелаза столом до дубоко у ноћ, а када је ујутру пошла у школу, оставила je књигу недирнуту код куће. Пошто је прегледала уџбенике, учитељица се наже према Нађи и тихо јој рече: -- У Обојану су стрељали три такве девојчице. Запамти то. Нађа је размишљала до увече. Она ]'е седела ћутке, ни с ким не говор.ећи. Најзад је одлучила. Књигу је ставила у велики оковани сандук који је затим закључала. Још су јој одјекивале у ушима страшне учитељичине речи: „У Обојану су стрељали три такве девојчице!“ Не облачећи се Нађа истрча на улицу. Газећи по блату и снегу који се топио она стиже до потока и баци кључ од сандука у воду. Разиђоше се кругови усталасане воде. ГБој се учинн као да су се нека врата отворила и залупила. Црнила се дубока, хладна вода. Сада је била мирна. Када би се год пробудила ноћу, њој се чинило да нешто светли у мраку као да из гвожђем окованог сандука допире светлост поштених совјетских речи, совјетске истнне, за коју ће можда бити потребно да се умре. А шта је било са девојчицом? упитамо ми. Наша јединица је ослободила село. Ето, тнме се све свршило. . . . Карта је лежала на столу. Ми смо стајалм нагнути над њом. Били смо замишљени. Поља, шуме г села, градовџ. реке, потоци. Сва наша огромна земља. Борисовке, Афанасјевке, Владимировке огромна, света совјетска земља. Земља хероја. Некада, пре рата припремала се израда рељефне карте Сов]етског Савеза за велику изложбу. Требало је да се огромним рубиннма обележе Москва и Аењинград. Сада би морали обележити драгим камењем сваки метар наше земље. Сваки метар освештак делима хероја, крвљу хероја. Напољу је била зимска ноћ. Нама се чинило да. су заједно са картом ушли у собу дах Отаџбнне Н делић наше велнке земље без Kpaja и свршетка s све нас загрејали својом топлином. „Правда"

А, Шарлл

Повратак југословенских књижевника из Бугарске

Југословенски кшижевници отпутовали су данас 23 марта у 1 7 часова за Београд. Аист „Отечествени фронт“ доноси чланак бугарског књижевника Николе Фурнаџијева посвећен југословенским књижевкицима, гостима бугарског Савеза књижевника. Исто тако и лист „3 љоделско знан>е“ донео је данас чланак Константина Петманова о гостовању југословенских књижевника у Бугарској. Делегати југословенских синдиката напуштају Софију данас после подне.

(Радио Софија)

Са приредбе Централне уметничке групе УСАОЈ-а

Жене научници у Совјетском Савезу

Москва 23 марта На листи совјетских жена научника налази се знатан број претставница совјетског орнјента, где je већина жена пре револуције била неписмена. Међу младим члановима совјетске Академије наука у Москви, који се припремају за научнички рад, има 54 Казашкиње, 20 Киргискиња, 15 Туркменки и много других претставница псточннх народности. Татаркиња Рабига Каркимова није уопште знала руски језик и једва је могла да пише на свом матерњем језику. Захваљујући могућностима које је Совјетски Савез пружио сваком појединцу г она је завршила школе и универзитет, на коме је учила филологију. Млада жена данас одлично говори руски, казашквг, киргиски, башкирски, азербецански и турски и припрема се да брани докторску тезу. Тридесетогодншња Таџикиња Саро Јусупова припрема се да полаже докторат из минерологнје. Дипломирала је на три внше школе и написала 30 научних дела. Она је кћи простога сељака. Академик Александар Ферсман, под чијом днрективом Јусупова припрема тезу, хвали научни рад своје ученице. Професор биологије Газнја Сакнулуна, млада Татаркиња. написала је неколико студнја о физиологији нервног система.

Врој 23

МЛАДИ БОРАЦ