Млади борац

Вуксан

Ако после нешто више од три деценије, ми који смо некада радили у "Младом борцу", поменемо овај лист, један од први* ликова који нам искрсне из сећања је лик Вуксана Булатовића. Његово име је знанило за нас много више од графика, илустрација и по које карикатуре чистих и јасних линија и поузданог потеза. Ми смо за "Млади борац" припремали текстове, а он га је ликовно обликовао. Данас то може изгледати парадоксално, али Вуксан је свој изразити таленат, свој изванредни смисао за хумор и своју маштовитост, свој немирни дух више испољавао и доказивао у ликовним радовима ван "Младог борца" него у овом омладинском листу.

Биле су то године револуционарног романтизма и моралне строгости, период скојевске скромности и једноставности у коме је потискивано све лично и готово се апсолутно подређивало циљевима револуције и социјализма. А такође и период опште оскудице која се, међутим, лако подносила, јер је била праћена великим моралним и психолошким ослобађањима, великим надама и веровањима. У написима у "Младом борцу", на пример, није било нити је могло бити личних тонова. Врло ретко су прилози потписивани, а и онда најчешће само иницијалима; чак ни име главног уредника није потписивано. А ипак, већи део чланова редакције је уз сву ову официјелност и имперсоналност био близак литератури, публицистици, превођењу и другим облицима у којима се лично могло испољавати. Овакви "приватни" тонови долазили су до изража;з на књижевним вечерима и друштвеним скуповима као и у зндниад новинама које су сматране интерним глзсилом. У овим последњим Вуксан Булатовић је доминирао, његове илустрзције и, посебно, карикатуре у зидним новинама доиста су остале незаборавне.

Дивили смо се његовот, т оенту и способности да проникне дух личиости а онда да је ликсоно изрази. Наше представе ликовног смисла и талента и докази о том смислу ограничавале су се на лепе и веште потезе, на ликије и облике, као и на смисао за боје. Тек тада смо, : Вуксановим карикатурама, поче.пи да наслућујемо да је ликовни таленат много више и богатије него ; о, да је повезан са даром запажања, психолошког проницања и, у Вуксановом случају, са смислом за хумор. Овај последњи је понекад добттјао и тонове благе ироније, што нам је годило Зило у неком смислу у духу времена у коме се, у једној општој отворег - . , није много праштало ни себи ни другима. Сви смо, као и Вуксан, имали своје зеће и мање наклоности према појединцима, покекад и понешто одбојности према неким ликовима и понашањима; а сн је умео то изванредно ликовно да изрази: сваки његов лик, тверен сам да нимало не претерујем, био је читава мала студија карактера, психологије, ситуације.

Међусобно смо се добро познавали и, како ми сада изтеда, сви смо били својеврсне индивидуалносги. Изгледа да је и време, ове : скле , лценије, ;о г врдило, да поменем само неке; (Иироспав Чанг ■ Нг 4 , Пешић, Добрица Ћосић, Јован Марјановић, Зира Адамовић, Радослав Рзтковић, Ђорђе Раденковић, Драган Стојиљковић, Славко Вукосавл-звић, Зсран Јовановић, Гргур Павловић, Раде Томић. А т су и други, из редова они;: који су данас познати политичари; Дрс; : Стаменковић, Стева Дороњски, Миле Неоричић и други. Неких г.ема, кас на при ...т Зире Адамовића који је недавно умро, али је аигао да се оболех г и потврди и као личност и као новинар изузетних способности. Понеки су се и изгубили, иако су и они тада обећаваги, тако да и не зкам где су сада. Била је међу њима и једна трап.чна ли 1 :ост која нас је прва подсетила на могућност мирнодопске смрти ка коју тада, после свих ратних страхота, нисмо помишљали. Да би ее ;во схватило треба узети у обзир да смо тада сви били млади. јз отишао из наших редова, брзо и изненада, Душан Чернић, врло даровит публициста који је много обећаазо. Болест га је покосила. Убрзс л-Јим, траги ;но је завршио и Стојадин Стојковић, на чијем се лику са симпатијама задржавао Вуксанов таленат. Погинуо је трагично, на трамвајској станици испраћајући ћеркицу у школу оклизнуо се и пао пг.л точкове трамваја. Исто тако. ирзо је загим умро и Радоје •здовановић, песник, сн- " зац Радоја Дст.-тловића.

Дружили смо се, радили заједно, играли шах и одбојку, слагали се или спорили, понекад жестоко, шалили се и измишљали каламбуре, одлазили колективно на Саву на "Омладинско", код "Шест топола". И заљубљивали се и волели, уз остало. Верујем да бих имао прзва и све разлоге да кажем како смо се уз све разлике као индивидуалности у раду и дружењу слагали и били целина, јер су нам заноси и привржености биле заједничке. У листу поменутих треба укључити и оне који су нам се повремено придруживали и са нама сарађивали: Мића Томић, Зоран Мишић, Соја Јовановић, Рената Улмански, затим Лука метер и Мома Мрвић који су штампали "Млади борац" у подруму данашњег ДСИП-а, на утлу Немањине и Кнеза Милоша.

Сви које сам поменуо, ко чешће ко ређе, улазили су у галерију Вуксанових ликова у зидним новинама. Вуксан нам је пружао прилике да његова ликоана остварења у зидним новинама, његове ликове, поредимо са сопственим запажањима и осећањима. И упргво нас је могућност такве провере и поређења уверила у његов сјај: таленат. Његови ликови су нас убеђивали да је он не само више запажао од нас, него и да је то што је уочавао и откривао у нама, а и у себи, умео да на упечатљив начин ликовно изрази А ни то није све, јер уз то успевао је да нас неподељено понесе својим смислом за хумор и иронију. Ако је поезија начин да ое у метафоре и друге фигуре згусну мисли, филозофија живота, најинтимнија осећања, читав свој лични свет, ида се та згуснутост после распрскава у вишезначност, то исто се збивало и са ликовним изразом како га је неговзо и осећао Вуксан Булатовић. Он се такође распрскавао пред нашим очима у аишезначност, његови ликови у зидним новинама нису се могли просто погледати уз по који смешак или гласан сме* или неки коментар. Они су тражили да се посматрају, да им се човек араћа; да се смеје, али и да размишља, а понекад и да се мршти.

Вуксан је био зачин нашег друштвеног живота, он га је обогаћивао својим талентом и својим хумором који је за нас био подстицајан. Ок је кумовао и већини надимака које смо тада имали: Чича, Стриц, Бодлер, Лисац, Јегуља, Срета и други. Дошао је из НОБ-а млад, са Споменицом и великим политичким угледом, али хтео је да буде оно што је најингимније осећао да је, или да је, пре свега уметник. У оним понешто пуританским и строгим временима, то је такође значило да је желео, и дз је у томе успевао, да буде посве самосвојан, иако тада то није било баш тако лако. Многе анегдоте које би могле да ближе прикажу и оно време и лик Вуксана Булатовића морају остати за неку другу прилику, сада треба рећи само оно најбитније.

Ликовно, Вуксзн је тек био почео да се развија. Био је Кунов ђак и псд Куновим утицајем у графикама, цртежима и илустрацијзма објављиваним у "Младом Борцу". V овом ликовном облику који је у духу времека оиатран ' официјелним" изразом. У зидним новинама, међутим, био је сасвим другачији потпуно "неофицијелзн" и самосвојан, потпуно слободан. У к.има су дошле до изражаја све сгране н»еговог разноврсног талента. Прерана, човек не успева а да не каже и сурово прерана шрт омела га је дз се искаже и потврди у мери евојих аварни* могућности које је наговестпо управо у зидним нозинама. Ко је тада могао и да помисли да ће он, као најмлађи од нас, први да нзс напусти. Њетов живот је још једна велика неправда судбине ушао је као веома млад у револуцију, као дечак, борио се и калио у њој и прошао кроз све опзсности најсуровији* ситуација да би га болвст, пошто је све то преживео, отргла управо онда кад се пред њим отворила будућност у миру и кад је почео да се аоар.-.лачки размахује и развија.

Ми који смо живели и радили и дру!оаали са њим зна.ио колико је његовом смрћу наш ликовни живот, и још шире наш културни живот, лише« изузетно велике личне могућности.

Стеоан Мајсторовић