Монахиња Јефимија

ЈЕ БИЛА „У МНОГИМ ЗНАЊИМА И СТВАРИМА ВЕОМА МУДРА“.

У МАНАСТИРСКОЈ ПОВУЧЕНОСТИ И ТИШИНИ, ПРОЖЕТА ТУГОМ ЗБОГ ТРАГЕДИЈЕ КОЈА ЈЕ ПОГОДИЛА ЦЕО СРПСКИ НАРОД, ЈЕФИМИЈА јЕ HE САМО САСТАВИЛА ТУ УЗБУДЉИВУ ПОХВАЛУ КНЕЗУ МУЧЕНИКУ, НЕГО ЈЕ ТЕ БОЛНЕ И СКРУШЕНЕ РЕЧИ С ПУНО СТРПЉЕЊА И УКУСА ИЗВЕЗЛА СВОЈОМ РУКОМ НА ПОКРОВУ НАМЕЊЕНОМ ЋИВОТУ КНЕЖЕВУ, СКЛОЊЕНОМ НАЈПРЕ У ЊЕГОВОЈ ЗАДУЖБИНИ, МАНАСТИРУ РАВАНИЦИ У ПОМОРАВЉУ, А ПРЕНЕТОМ ДОЦНИЈЕ, КРАЈЕМ 17 ВЕКА, ЗАЈЕДНО С ОВИМ ПОКРОВОМ У МАНАСТИР ВРДНИК-РАВАНИЦУ У ФРУШКОЈ ГОРИ, У ЧИЈОЈ СЕ РИЗНИЦИ НАЛАЗИ ЈОШ И ДАНАС.

ОВА ПОХВАЛА КНЕЗУ ЛАЗАРУ ОД МОНАХИЊЕ ЈЕФИМИЈЕ СМАТРА СЕ, С УМЕТНИЧКОГ ГЛЕДИШТА, КАО НАЈБОЉИ ПРИМЕРАК У СВОМ РОДУ У НАШОЈ СРЕДЊЕВЕКОВНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ. ОНА ЈЕ, УЗ TO, ПРВИ КЊИЖЕВНИ САСТАВ ЈЕДНЕ ЖЕНЕ ИЗ НАШЕГ НАРОДА, ТЕ ЈЕ, ПРЕМА TOME, ЈЕФИМИЈА ПРВА ЖЕНА СРПСКА КЊИЖЕВНИЦА. ЊЕНА ПОХВАЛА ОДЛИКУЈЕ СЕ ДУБОКОМ БОЛНОМ ЕМОЦИЈОМ, И ИЗРАЖАВА HE САМО