Мој живот и рад

рана од просечног типа наших земљорадничких зграда. Сељак скоро и не употребљава моторну снагу. И не само да све ради руком, већ је редак случај да се и једна мисао посвети логичној организацији рада. Радећи по кући, један ће се сељак двакаест пута попети и сићи по расклиматаним лествицама. Годинама, он ће носити воду у место да једном за свагда намести неколико метара чункова или цеви. Све што доуми, кад му падне на леђа какав изузетни посао, то је да најми нарочиту радну снагу за тај посао. Новац потрошен на дуготрајне поправке сматра као узалудан трошак. Отуда долази да су производи из земље, и кад су најјефтинији, одвећ скупи, а зарада земљорадникова, ма како велика била, још није довољна да на селу задржи становнике поља? Грешка у организацији! Скупоћа производа и маленкост зараде долазе од некорисног ходања тамо , амо и од расипаних напора. На моме властитом имању, радови се врше помоћу машина, и многи узроци расипања уклоњени су. Међутим још нисмо дошли до потпуно економске производње. Још нисам успео да томе послу организацији пољопривреднога рада посветим пет или десет година озбиљне студије које тај посао тражи, и оно што остаје да се учини премаша оно што је учињено. Никад, међутим, моји приходи нису изневерили, ма каква била цена производима, и увек су били врло добри. То је већ један успех.

Шта земљорадник не зна? Приметите, молим вас, да се ја на мојем имању не сматрам као земљорадник: ја сам индустриалац у земљорадњи. Онога дана када се земљорадник буде сматрао

12