Мој живот и рад

186

већ само за то да се онемогући расипање и да се умање штете које долазе услед неспособности. Она није створена за. то да спречаза амбициозног човека који има неку јасну идеју да чини што боље може, већ да немарљивог човека и ленивца спречи да раде одвећ рђаво. Кад пустите на вољу лености, немарности, распуштености, сви од тога пате: фабрика не напредује и не може дати довољне наднице. Алн кад организација натера непокретне људе да раде боље, то је за њихово добро: њима је боље физички, морално и материално. Какве би се наднице могле плаћати кад би се немарљивости оставило да производњу уреди по својој ћуди? Ако би индустриска организација, поправљајући донекле недостатке осредњости, имала исто тако за последицу да обори ниво опште способности, она би била рђав, врло рђав систем. Али чак и кад је један систем савршен, њему су потребни, да би функционисао, способни људи. Нема система који би могао сам функционисати, а данашњи захтева још више памети него.ранији системи. Свака индустрија која се развија ствара у исто време нова места где ће радити способни људи. Друкчије и не може бити. То неће рећи да се нови изгледи на будућност отварају свима у великим количинама: то не стоји. Ти нови изгледи се појављују тек после много рада и успеће да постане шеф само онај који, подносећи монотонију свакодневног посла, могадне да сачува жив и отворен дух. Мпоге ствари ће се изменити. Научићемо да постанемо више господари него слуге природе. У пркос свој довитљнвости коју мислимо да имамо, ми још увек зависимо у великој мери од природних