Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : I. књига : А—З

АБА. БВ. Вештине сељачке.

АБАЏИЈА. А. се називају кројачи, који се баве израдом искључиво сељачке одеће. Да би се знала граница кројачког и абаџиског заната, министар Трговине и Индустрије решио је спор између А. и кројача, на предлог Занатске Коморе у Беотраду, овако: »Абаџиским занатима имају се сматрати такове занатлије, које се баве израдом одеће за сељачку потребу, без обзира о облику кроја, ако се ово израђује из т. зв. сељачког сукна«. 'У целој нашој држави познат је абадџиски занат, и он заузима угледан положај међу занатлијама, а поштован је и цењен код сељачкот света. | Љ. 0.

АБДУЛ АЗИС, турски султан (1861 до 1876). Реорганизовао је турску војску; у унутрашњој политици спровео је површан рад на увођењу рефорама. За његова времена био је устанак Луке Вукаловића (1861—1863), бомбардовање Београда (1862), рат с Црном Гором (1862), критски устанак. (1866), устанак у Босни и Херцетовини и Бугарској (1875). Својим сувише личним режимом А. А. је изазвао против себе и саме Турке, те је у ноћи између 29 и 30/5 1876 био свргнут, а после пет дана, убијен. B. "HB.

АБДУЛ МЕЏИД, турски султан (1839 до 1861). За време његове владе дати су хатишерифи Ђилхане (3/11 1839) и Хатихумајум (21/2 1856), којим се уводе реформе и знатно проширују права хришћана. За његово је време вођен Кримски Рат (1853 до 1856), а у нашим земљама биле се борбе с Црном Гором (1852—53, 1858). Његова, је

. лична, вредност била мала; на државне IIO--

слове је углавном утицала његова мајка, Валиде-султанија. В. Ћ. АБДУЛ ХАМИД, турски султан (22/9 1848—10/2 1918; султан од 1876—1909). Син султана Абдул Меџида. Дошао је на престо у јеку босанско-херцеговачког устанка и неколико дана пред објаву рата Србије и Црне Горе. Да спасе Турску од европске интервенције А. Х. је дао први Устав, 23/12 1876, одбијајући тражене реформе. То је изазвало рат с Русијом 1877—78, уз коју су пристале Србија, Црна Гора и Румунија. По решењу Bepлинскогт Конгреса (1878), где су ти ратови ликвидирани, Турска је изгубила Босну и Херцеговину, Ниш, Врању, Џирот, Џрокупље, Никшић, Подгорицу и Бар са окодином, Тесалију и Бугарску, која је само признавала врховну власт султанову. Гу-

бици ван Европе нису били много мањи. Нарочито су тешки били губици Туниса (1881) и Египта (1852). 1885 сјединила се Бугарска са Румелијом. 1896 избио је устанак на Криту, који су помагали Грци. У рату с Грчком (1897). Турци су побе“ дили, али су ипак изгубили Крит. Од 1888 А. Х. се све више приближавао Немачкој и дао јој концесију за градњу багдадске железнице. Због нереда у Старој Србији и Маћедонији, где су погинула два руска консула, дошле су интервенције великих сила и реформна акција. Код великих сила су превлађивали себични интереси, које је А. Х. вешто искоришћавао, да све остане по старом. Кад је ствар, после споразума Енглеске и Русије, постала озбиљнија, избила је, у јулу 1908, младотурска револуција. А. Х. прихватио је њено дело, у нади, да ће тим омести страни утицај. После анексије Босне и Херцеговине и прогласа бугарске независности, А. Х. се вратио старом режиму и изазвао је буну против младотурака. Младотурци су ус-

| пели да буну савладају и свргну га с вла-

сти, 27/4 1909. После тога живео је А. Х.

| као заточеник у Солуну (до 1912) и у

Цариграду, све до смрти. PB. Норовић.

АБДУЛА МАРКО ТОДОРОВИЋ (1780 до 1828). Родом је био из Матејевца код Ниша. Истакао се у борбама Првог Устанка и постао је барјактар. Избегао је 1813, а чим је почео Други Устанак вратио се у Орбију. У пожаревачкој нахији постао је обор-кнез. Иначе се бавио трговином. Силовит и без много скрупула, гледао је увек своје интересе. Тужбе против њега натнале су кнеза Милоша, да 3/1 1821 именује за кнеза пожаревачког и моравског Јоксима Милосављевића. Абдула, је незадовољан тиме тражио везе с Турцима. Уздао се је у обећања ортина комесара Мехмед-Есад ефендије, који је бунио нахиске кнезове против Милоша и обећавао им независност и посебне берате. Кад је избила буна у Влашкој, 28/8 1821, А. М. подигао је са Стеваном Добрњцем,. братом војводе Петра, буну у пожаревачкој нахији (Абдулина буна). Буна није нашла, одзива у народу. Вође побуне клонуле су већ 2/4; 4/4 побегао је Добрњац, Турцима, а Абдула је ухваћен 8/4. После дуге истраге био је А. пуштен, али је изненада, 13/1 1828, убијен, можда по наредби кнеза Милоша.

Литература: М. Гавриловић,

Милош Обреновић П, 501—517. В.

Ћ.

1. —