Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : I. књига : А—З

АДМИНИСТРАТИВНО ПРАВО

у Државном Савету и управним судовима од 5/9 1992.

2. Према чл. 18 закона о Државном Савету појединац, коме је »право или нелосредан лични интерес, заснован Ha закону« повређен незаконитим актом управне власти, има право жалбе »само на једну вишу управну власт«. Ако ова власт међутим одобри акт, и на тај начин он постане потпун административан акт, појединац против одлуке те управне власти може само поднети тужбу управном суду, односно ако је та управна власт министар, Државном Савету. Тиме настаје т. зв. административни спор, чији су субјекти, с једне стране приватно лице, с друге држава, а чији је предмет један управни акт.

Између административног спора и грађанског спора, за који су надлежни редовни, грађански судови, не постоји никаква квалитативна разлика, пошто је и ту у питању примена закона на спор између два лица по тужби једнога од њих (исто тако, као што таква разлика не постоји између грађанског кривичног спора и војног кривичног спора, за који су надлежни војни судови). Они су само засебне врсте једног истог појма, судског спора. Из тога излази, да. административне спорове треба да решавају, не органи управне власти, па ма они били за тај посао уређени колегијално, већ независни судови. Тога ради би се, због обимности и специјалности посла, имали створити нарочити судови. Они би се имали звати управни судови, због особености предмета, као што се други судови, због 0с0бености предмета, зову грађански или војни (т. зв. административно судство, le contentieux administratif). Tako ce MOpa узети већ и по томе, што би иначе управ-

не власти биле судије у својој сопственој.

ствари, те би се појединци изложили њиховој самовољи. Тако се мора узети и с тледишта принципа независности трију државних власти једне од друге, пошто би иначе управна власт могла по вољи да мења законе у својим актима. Ово, данас владајуће гледиште (насупрот застарелом супротном, према коме су управно судство и управна делатност само две стране једне исте делатности једне исте власти, управне) прихваћено је и у закону о Државном Савету и управним судовима. а) Државни Савет и управни судови су уређени као и остала судска тела, и као такви су независни од управне власти. Државни Савет је Врховни Управни Суд (чл. 103 Устава и чл. 1 поменутога вакона), а управни судови су судови првог степена (према горе реченом Државни Савет управна је власт првог и последњег степена у случају тужбе против одлуке министара). ШБихови чланови могу бити уклоњени са својих места, преведени у друга звања државне службе и стављени

у пенсију, само на основу судске пресуде (чл. 103 Устава, чл. 12 закона), а за свој судски рад могу бити тужени само по одобрењу опште седнице Државног (Савета. (чл. 13). Тиме им је обезбеђена непокретност и независност, коју уживају судије грађанских судова. Постављају се указом по претходном избору од двоструког броја кандидата, као и грађанске судије, и то чланови Државног (Савета Ha предлог председника Министарског Савета, а. чланови управних судова на предлог министра Правде (чл. 92 и 7).

Државни Савет има 30 чланова, од којих

' најмање 2/; морају имати диплому о свр-

шеном правном факултету, што се објашњава његовим карактером судског тела (чл. 103 Устава, чл. 3 закона). Решава у одељењима од 5 чланова, од којих једно мора стално постојати за управне спорове финансиске природе (чл. 3). У циљу одржања – једнообразности у правосуђу, председник може, према потреби, сазвати општу седницу Државног (Савета, која може решавати, ако је присутно бар %/ свих чланова, а чије су одлуке обавезне за одељења (чл. 4).

Сваки управни суд има једног председника и потребан број судија. Заседава у истом месту где и Апелациони Суд, и има исту просторну надлежност са њиме (чл. 6). Решава у одељењима од 3 судије (чл. 8).

6) Према чл. 15 административни спор постоји не само онда, када је административним актом повређено нечије право, већ и онда, кад је њиме повређен непосредни лични интерес појединца, заснован Ha закону. Ово би друго био случај на пр. онда, ако би незаконитим решењем надлежне управне власти (која је иначе овлашћена или обвезана Ha издавање таквић решења) била премештена пиjama, услед чега би наравно суседне радње изгубиле погрошаче, или ако би били подигнути трамваји у граду, чиме би наравно сопственици јавних кола за превоз били оштећени. (Овде дотични оштећени нису повређени у свом праву, већ само у свом интересу, »на закону зваснованом«, т. ј. по себи непротивправном. Сходно владајућем гледишту у теорији и законодавству појединцу се дакле и ту даје право на тужбу (за разлику од закона о уређењу Државног Савета од 21/19 1901). Незаконитост дотичног административног акта може проистећи, било услед одсуства конкретне месне и стварне надлежности, било услед недостатака у форми, било посебице, ако је у питању какав дискреционаран управни акт, услед одсуства законских услова за слободну оцену или услед прекорачења граница, за TO одређених. У ствари међутим, као што се види из наведених примера, и овде такође постоји, и ако само посредно, повреда права, и овде је дакле у питању

један административан деликат, т. ј. по-

= а