Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : I. књига : А—З

АРХИВОКО ПИТАЊЕ

АРХИВСКО ПИТАЊЕ. У Сен-Жерменском Утовору (чл. 93, 191—3 и у допунама чл. 299 и 250) била су одређена, извесна начела, по којима се имала извести подела архива између аустриске републике и држава наследница. Први уговор, који је склопљен са Аустријом, био је наш од 5/4 и 15/4 1920, т. зв. РенерСпалајковићева конвенција. Она је била врло неповољна за нас, јер је без ограда признала принцип провенијенције, и на тај начин лишила нас извесних серија и аката, на која несумњиво ми имамо права. Против те конвенције јавили су се протести са свих страна, нова и од приватних лица. На конференцији наследница држава, која је радила, у Риму у лето 1921, донесена су извесна општа начела за архивска питања, али те одредбе нису биле ратификоване од извесних држава, или су ратификоване само са оградама. Ради велике научне важности архивског питања одредила је Српска Академија један посебан архивски одбор, и тај је 28/5 1922 дао детаљан програм, шта се све има урадити, кад дође до ревизије конвенције (Ср. Годишњак 31, 91—97). До ревизије је доиста дошло, и 96/6 1923 склопљена је у Бечу нова конвенција између наше Краљевине и Аустрије, према којој ми имамо да добијемо читав низ нарочито побројаних аката и серија. Та је конвенција ратификована 29/11 1923. — Архивска конвенција између наше Краљевине и Италије склопљена, је 23/10 1922. Она је доста нејасна, а у битностч више у корист Италије. Сва акта »која представљају трагове или успомену Ha тосподство Млетачке Републике у Далмацији« припадају талијанској држави (чл. 31). — У лето 1994 почети су и преговори са Мађарском, али не толико за поделу колико за опредељивање архивалија. — Чл. 77, 175—8 Тријанонског Уговора имају извесних празнина, које знатно отежавају споразум. Потребна би била ради банатских архивалија и једна конвенција између нас и Румуније. В. Ћоровић.

АРХИЂАНКОНИ се помињу већ у 4 веку код Teomopera (Historia eccles, l, 26) ao десна рука бискупова код управе бискупије. По реду су нижи од свештеника, али по области први су за бискупом. За првих седам столећа имала је свака дијецеза само једног А. али их је касније могло бити и више, да буду заступници бискупови у пространим дијецезама и надзорници сеоског свештенства. У Словеначкој увели су после укинућа покрајинских бискупа А. најпре салцбуршки надбискупи. У Корушкој су А. били у Ђрежама, у Великовцу и Осојама, у Штајерској у Секови за Горњу Штајерску, а у Стразганту код Граца за крајеве уз Муру и Драву у Средњој и Доњој Штајерској. У Оглајској патријаршији били су првобитни А. у Оглају, којима је била подре-

и од уста-

ђена и Словеначка Горица са Випавом, у Љубљани за Крањску, у Штајерској десно од Драве био је А. савињски. Архиђаконску службу вршио је овде обично опат у Горњем Граду, а касније жупник у Лаш-

· ком или у Цељу. За Корушку јужно од

Драве постојао је А. у Јунској Долини, а. био је поверен жупнику у Бељаку или препошту у Доброј Васи. Кад је патријархат постао сасвим зависан од Млетака, те патријарси нису смели вршити црквене обреде у аустриском делу патријаршије, онда је сва власт прешла у руке архиђакона, али ови нису имали довољног ауто-

· ритета, с тога је много трпела црквена

стега. Ф. Ковачив.

АРХИЕПИСКОПСКО-МИТРОПОЛИТСКОПАТРИЈАРАШКА БИБЛИОТЕКА У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА, једна је од наших најстаријих библиотека. Њено оснивање, попуњавање и уређење ишло је постепено. После смрти патријарха Арсенија Чарнојевића III (1633—1706) остало je нешто књига, и оне су биле основ ШПЏатријаршиске Библиотеке. 1728 митрополит Мојсије Петровић основао је архиепископ ско-митрополитску | библиотеку у Beoграду, и она је доцније спојена са библиотеком Арсенија Чарнојевића. После смрти Мојсија Петровића (1730), митрополит Вићентије Јовановић (1731—1737) набавио је већи број књига и библиотека се проширила. Он је купио и библиотеку руског учитеља Максима (Оуворова. Већина књига била је црквена. Митрополит Стеван Стратимировић (+ 1836) обраћао је библиотеци нарочиту пажњу и куповао књиге за њу (набавио је 3602 дела). У доба Мојсија Путника (+ 1790) библиотека је због немира пресељена у СентАндреју, а 1848—1849 у Београд. После сређивања прилика библиотека се вратила у Сремске Карловце.

По модернијем систему библиотеку је уредио Иларион Руварац (Извршио је поделу по струкама и форматима). 4/8 1899 постављен је за библиотекара Димитрије Руварац. После смрти патријарха Георгија Бранковића, библиотека. је затворена. 1/4 1909 нови патријарх створио је библиотеку и поставио за библиотекара Др. Иринеја Ћирића. 1/4 1911 постављен је поново Димитрије Руварац и дужност библиотекара врши и данас.

Библиотека је уређена по струкама. У њој се налазе и библиотеке Илариона Руварца (1852 дела у 2433 свеске), Захарија Орфелина (102 дела у 135 св.), рукописи Јована Рајића. Поред других реткости библиотека има Хронике "Ђорђа Бранковића, апокрифне беседе из 1381, историју патријарха јерусалимеких. 1919 било је у њој 5.045 дела у 10.008 свезака, рукописних књига и рукописа 214 и 28 рукописа Јована Рајића. Осим тога, 1500 дупликата и око 200 мађарских књига. Библиотека има претежно старија дела наше књижевности. Штампани каталог не по-

__ go __