Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : II. књига : И—М

пратњу клавира и хорове. Од хорских песама најлепша му је Девојчин и славујев сватовац за мешовит хор. :

IR. M.

ИВАНИШЕВИЋ ЈОВАН (ЈОШО), новинар (2/6 1868, Цетиње). Основну школу и нижу гимназију свршио је у родном месту, а 1886 постао је учитељ. 1893 напустио је Црну Гору и прешао у Босну. Од 1897 стално је у редакцији службенот Сарајевског Листа, а од ослобођења 1918 главни је уредник новог службеног листа, Народно Јединство. Сем публицистичких радова, И. се много бавио и фолклором, и дао је неколико корисних шрилота: Оро, црноторска народна игра, Покајање, покајнице и корота, народне приповетке о Вуку Злоћевићу и др. Важан му је спис: Именик народних назива родбине и сродбине.

ИВАНИШЕВИЋ ФРАНО, свештеник и књижевник (1863, Јесеница, код Сплита). Основну школу свршио је у Јесеницама, гимназију у Оплиту, а богословију у 9Задру. 1887 заређен је за 'свештеника. 1887 до 1894 био је префект у бискупском семеништу у Оплиту, а, истовремено је предавао на реалци српскохрватски језик. 1895 постао је управитељ жупе у Врањипу, код Солина, 1897 жупник у Јесеницама, где је много радио за просвету. Био је жупник до 1913, када је тражио пенсију, да се сав посвети књижевном и публицистичком раду. 1891—1895 био је уредник Пучког Листа у Сплиту, 1910 уредник Пучких Новина и Задругара, органа Задружног Савеза у Сплиту. Посветио се подизању просвете и националне свести код омладине и сељака, за које је нарочито оснивао сеоске благајне, и тиме много помогао економском подизању сиромашних сељака. У националном погледу следио је идеологију Штросмајера и Рачкога. 1907 изабран је у котару Врлике-Сиња за народног посланика У царевинско веће у Бечу. Као претеедник Народне Просвете и потпретседник Југословенске Матице у Оплиту приређивао је предавања за широке слојеве народа. Сарађивао је у многим политичким дневницима и књижевним тревијама, пишући чланке из економских, социјалних и опште просветних питања, па и политике. Главна су му дела: Сеоске благајне (Издање Матице Далматинске, 1896), O тежачкој вересији (1898), Статистика (1910), Миховиљ Џавлиновић (1917). Велико фолклористичко-историско дело Пољица, Народни живот и обичаји, издала је Југославенска Академија 1906. 1990 штампао је Права и дужности “у новој држави, а 199] покренуо је у Оплиту илустровани месечник Шучка Просвјета, чији је уредник.

В. Новак.

ИВАНКОВАЦ, село близу Параћина, где је била борба између Орба и Турака 1805. ИУ,

ИВАНОВ

Бој код Иванко ца 6/8 1805. После протеривања дахија, устаници су очистили од Турака цео београдски пашалук, а Порта је послала Хафис-пашу, да васпостави султанску власт. Хафис-паша је прикупио војску и крајем јула 1805 дошао у Параћин. Устанички вођи прикупили су устанике на граници београдског лесковачког пашалука, и одлучили су, да спрече Хафис-паши пролаз ка ФБеограду. Бојиште је висораван око Ћуприје и Параћина, са обе стране Мораве. Устаници су посели положај од Кавадара до Иванковца закључно. Положај је био ојачан утврђењима, на оба крила су била по два утврђења, а у центру окопи. Утврђења су била ојачана палисадима и бркљачама. СОнаге: турска 15.000 коњаника и пешака; устаничка око 8—10.000, од којих 92.500 пешака и 1 топ на левом крилу у Иванковачким утврђењима; резерва, 4.000 војника, била је код Тополе. Морал код устаника био је висок. План Хафиспаше био је, да нападне свом снагом лево српско крило и прокрчи пут ка Београду, а устанички, да се држе одбранбено у утврђењима, а резервом да нападну позадину Хафис-пашину. Хафис-паша, је покушао лукавством да прође, но кад није успео, наредио је 6/8 напад. Коњички турски напад био је одбијен, а пешадија је успела, са великим тубитцима, да пред мрак заузме мали Иванковачки шанац. Устаници су онда отступили у велики шанац. Ноћ је прекинула борбу. Карађорђе је међутим са резервом прешао Мораву и ноћу стигао на Иванковац. Ноћном борбом устаници су приморали Турке, да напусте мали шанац и да отступе у Параћин. 7/8 устаници су заузели BHсове око Шараћина. — Резултат боја био је велики плен и морална победа, јер је ово био први бој са султановим везиром и парским трупама. Последица боја било је успешно развијање устанка.

В. Белић.

ИВАНОВ ЈОРДАН, филолог, историк и археолог (16/1 1872, Ћустендил, Бугарска). Основне и средње школе свршио је у месту рођења, словенску филологију слушао је на Университету у Софији, а романску у Лозани. Олужио је као професор гимназије у Оливену и Софији, као лектор Университета у Софији и професор на школи за, источне језике у Паризу. Оада је шрофесор за словенску филологију, особито за бугарску и српску књижевност, на Университету у Софији. — Рад му је обилан и многостран. Налтисао је читав низ школских књига и политичких брошира. Од важнијих радова су му: Критични (белешки по фонетиката на ћустендилскија товор (1894), Култ ПЏеруна у Јужних Олавјан (1903), Северна Македонија, (1906), Блгарски старини из Македонија (1908), Цар Самунловата столица в Преспа (1910), Асеновата крепост над Отанимаха и Бач