Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : II. књига : И—М

(200 страна). 1922 дипломисан је. У исто време свршио је своје студије на париском Университету и положио је онде испите за докторат права, ПОЛИТИЧКИХ И економских наука с одличним успехом. Вративши се (1924) из иностранства у Загреб, наставио је овде свој наставнички рад као учитељ на богословеком факултету. У 1925 публиковао је неколико студија о нашој пољопривреди на француском језику у Revue Economique et Financičre, Главни његов о стручно-економски рад је дело Les problčmes agdraires еп Yougoslavie, Ј. Јеленић.

ИВШИЋ СТЈЕПАН, професор. загребачког Университета за словенску филологију (13/8 1884, Ораховица, (Олавонија). Гимназију је учио у Пожеги, Университет у Загребу и Кракову. 1913 постао је ДОцент Университета, 1913—1914 провео је y Прагу и Петрограду, 1915 постао је изванредни, 1918 редовни професор истог Университета. Бави се. проучавањем наших дијалеката и тлатољских споменика. Писао- је о шаптиновачком 'наречју (Рад, 168), о посавском товору (Рад, 196, 197), о посавском акценту у опште (Рад, 187), о граматикама М. А. Рељковића и И. А. Ђрлића, (све Рад, 194) и о другим ситни-

4. B.

јим питањима. ИГЛА. БВ. Шивалица.

ИГМАН-ПЛАНИНА, планина у Босни, између peka: 'Крупе-Зујевине-ЖељезницеПресјенице, око 16 км југозападно од (Оарајева. На југозападу од И.-П. диже се Бјелашница. Највећи висови су од северозапада ка југоистоку: Игман 1.248 M, Трешњево 1.325 м, „Дебелино Брдо или Хомар 1.505 м, Ђурин Врх 1.541 м, Рађи Врат 1.494 м, Црни Врх 1.502 м, Јаворник 1.667 м, Храстница 1.450 M, BujeHam 1.361 M. Оеверозападним подножјем шпланине пролазе друмови и железничка пруra Сарајево— Коњиц, а североисточним, друм Травник и Фојница—Кисељак—Крбљина—Невесиње и Фоча.

JI... ИГЊАТОВИЋ ЈАНКОВ (ЈАША), жкњижевник (12/12 1824, Сент-Андрија, код Будимпеште — 4/8 1888, Нови (Сад).

Основну школу учио је у родном месту, а гимназију у Вацу, Острогону и Будимпешти. Слушао је права у Шешти. Немирна духа и својеглав, дошао је у сукоб са својим професорима и морао је напустити Университет. Ступивши својевољно у mOjску, као хусар-коњаник, И. је ипак на време свршио права у кечкеметској Академији. Тек што је почео адвокатску праксу избила је револуција 1848, у којој је учествовао и он, с Кошутовим Мађарима против Беча. Због таквог држања после мађарске капитулације емигрирао је и И. у Београд. Радио је у редакцији (Орпских Новина до 1850. Тада га је нестало. Појавио се поново тек 1853 у Пешти. За

ИГЊАТОВИЋ

то време мора да је лутао по свету; изгледа да је доспео био чак и у француску страначку легију, где му је, тобоже, у једној борби страдало једно око. 1854 позван је да уређује СОрпсеки Летопис. 1859 је именован за »народног секретара« при шатријаршији у Сремским Карловцима, Кад је 1860 Ов. Милетић повео против бечку а мађарофилску политику, и И. је улетео у борбу. 1861 и 1864 изабран је И. за посланика. Но када је Милетић поново окренуо фронт против Мађара, који су били о изневерили своја обеђања, И. не хтеде напустити своја мађарофилска начела, већ се одвојио од народне странке. Због тога је био жигосран као мађарон, и веома жучно нападан у српској јавности, тако да је до смрти живео готово изолисан од српскога друштва. Међутим, И. није никада био национални издајник, нити је био плаћеник Мађара. To сведочи његов тешки напор, да од пера живи. Па ако је пред крај живота и уживао државну помоћ, као што се тврди, мађарска влада тиме није њега придобијала, јер он је целог живота био доследан мађарофил и аустрофоб, као што је био и типичан српски шовинист.

И. је рано почео да саставља песме, но праву књижевну делатност развио је тек кад је ушао у Летопис. 'Гада је И. почео ретко плодну књижевну каријеру, теориски свестан задатка, којег се подухватио. Он је одмах устао против класицизма и школског, дилетантског подражавања старих и туђих књижевности. Тражио је и у књижевности да буде истинско огледало онога друштва и народа, чијим се језиком пише. И одмах је сам дао и примере за такву, народну и социјалну књижевност. Изузев неколико историских шриповедака и романа — као Манзор и Џемила (1862), Крв за род. (1862), Ђурађ Бранковић (1859—1880 и 1881), Краљевска снаха, и недовршени Дели-Бакић (1886—1888), — све И. књиге припадају најизворнијем натурализму. За историске ствари И. су недостајали и машта и знање и историски смисао, стога су оне слабе. Али његови »социјални« романи одишу истинским животом. Његове личности, скоро без изузетка авантуристе са дна друштва, у нај бољем случају аморални типови, ванредно су рељефно дате. Шре француских натуралиста, и романа с тезом, И. је постављао проблеме, и умео их је снажно и конкретно претставити. И. је претеривао у намерном упрошћавању израза, те је његов стил често баналан и бруталан, а композиција раздешена. Али И. дела дају не само пуну илузију нашег живота по угарским колонијама и у Војводини пре једног века, него и најдрагоценије документе о стихиској сировости наше расе, па и љутске расе у опште.

И. мање приповетке и неки његови чланци изашли су у две књиге Окупље« них Дјела (1874 и 1878), а романи: 'Три-

= 18 —