Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : II. књига : И—М

стављен је за писара, прво у окружном суду у Брању, затим у београдском трговачком суду, али је 1887, из политичких разлога, морао напустити и службу и Орбију. Исте године је, сем многих других новинарских чланака, у духу тадашње радикалне опозиције, објавио и брошуру Барони у Србији, уперену против краља Милана и напредњака. Као емигрант бавио се у Новом Саду, у Румунији и Бу.тарској, док напослетку није ушао у релакцију загребачког (Орбобрана. П. Јовановића. 1889 је био амнестиран. 1892 био је сарадник Старога Барда, Вл. Каћанеског, при кретању и уређивању Велике Србије. После Бардове смрти основао је Лигу Велике Србије, за националну пропаганду У корист неослобођених националних крајева, у шрвом реду против окупаторских власти у Ђосни и Херцеговини и против егзархиске акције у Македонији. Кратко: време био је И. кмет палилулског кварта у ТЂеограду. Био“ је“ један од главних организатора грађанеког отпора и крваве демонстрације приликом протеривања краљице Наталије. Тада се опет морао уклонити“ из отаџбине. Једно време, 1898, уређивао је новосадску Заставу. Као тост краља Николе задржао се 14 месеца у Црној Гори, BamHM је отпутовао у Москву (1900), и. ступио у везу са старообрјадцима, који су му помогли да у Ђукурешту покрене лист Православни Восток, на руском и француском језику. Кад је руска влада забранила улаз у Русију томе листу, И. се вратио у Београд, где је изабран за библиотекара Народне Окупштине, на ком се положају, с кратким прекидом, налази и данас.

И. је“ један од најплоднијих српеких писаца. Почео је 1876 стиховима у Јавору и 1884 је издао књигу песама. Написао“ је десетак драмских састава, већином у стиху. 1878 написао је трагедију Вукашин, коју је Матица, Српска наградила, и која се играла у Београду и Новом Саду. 1883 дао је трагедију Јаквинту, затим драме: За веру и слободу (1890) и Шрибислава и Божану (1897). У Живаљевићеву Колу објавио је трагикомедију После милијун година, 1903 донео је Летопис драму Саул, а (исте тодине написао је и алегорију Карађорђево виђење. У сарајевској Нади штампан је оперски либрето Женидба Милоша, Обилића и, напослетку, написао је религиозну драму Незнани гост.

И. је писао много и у прози. Осим многобројних новинских чланака, И. је радио на, приповетци, реценсијама, критици, приказима и огледима о разним књижевним и друштвеним питањима, и појавама. 1899 издао је Новеле, написао је три свеске Оветлих слика из првих дана“ хришћанства, год којих је Орпска Књижевна Задруга начинила, један избор 1908 за. своје 12 коло. Дужа приповетка Хадџи Ђера штампана, је у 13 колу О. К. 'Задруге 1904, а роман Хаџи Диша у 17 колу. 1896 :из-

ИЛИЈЋ.

! дало је Министарство Иностраних Дела,

под насловом Последњи. пророк, И. опис Мухамедова живота и деловања. И. је писао између осталих, Роман у Срба (Виенац, 1898), о Јаши Игњатовићу (ОтражиJOBO, 1888), Дах материјализма у српској књижевности, поводом песама Јаше: Гомића (Бранково Коло, 1896), о Јовану: Илијћу (Летопис, 207), о Бранку Радичевићу (Летопис, 141), о Лукијану Мушицком (Бранково Коло, 1898). И. је 1924 почео да објављује у Венцу своје Мемоаре, а за штампу, односно позориште, свршио, један аутобиографски роман Песма једног живота и драмску мистерију у 1 чину Први грех.

И. важи као последњи претставник књижевног нараштаја, који се непосредно надовезује на плејаду великих српских романтичара: Змаја, Л. Костића и '. Јак-

шића, В. Петровић. ИЛИЈЋ ЈОВАН, књижевник, песник, (и политичар (28/8 1823, Beoppam —: 12/3

1901, Београд). Гимназију је свршио У. Крагујевцу, лицеј у Београду, а философију у НЕперјешу и у Бечу. Још Ђђаком истакао се у омладинским круговима, као либералац и словенофил. Пред. 1848 добио је место практиканта у Државном COвјету, играјући, уједно, видну улогу у Дружини Младежи Орпске. Учествовао је активно и у народном покрету 1848, шрешавии, с Книћаниновим добровољцима, у помоћ војвођанским Орбима, да се бори против Мађара. Вративши се у Орбију, прво је заузео свој стари положај, па је онда постао коректор Олужбених Новина док, најзад, није именован Ba професора. гимназије, прво у Неготину, па затим у: Шапцу, и напослетку у Београду. За све то време И. је играо знатну политичку улогу, као вођ слободоумне омладине припремао је режимску и. династичку промену, коју је извела т. зв. Светоандрејска. Окупштина 1858, и. којој је он био секретар. Одмах по повратку кнеза Милоша И. је именован чланом Великог Суда; 1869 постао је министар Шравде, 1873 државни. саветњик, са. ког места је 1882 пенсионисан. После 1858 И. се више није бавио толико политиком. Резултати покрета од 1858 разочарали су ШИ. као старог либералца,. (И. је почео да пише песме 1843 у дотадашњем псеудо-класичарском духу, али је ускоро пришао потпуно народно-романтичарској школи, трудећи се да имитује и облик и тон народних песама, а пошто је био по природи лиричар подражавао је женским народним песмама, нарочито босанским ~ севдалинкама. Само. што је права песничка осетљивост и машта дигла И. изнад тадашњих честих манириста.

Чак и у И. источњачким, полутурским,

данас теже разумљивим песмама, налази се извесна топлина искрене узбуђености: И. је за. живота издао три свеске лиреких,