Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : III књига : Н—Р, стр. 353

товом шредлогу о конверсији државних зајмова. Крајем 1898 постао је министар Финансија у Министарству Владана 'Ђорђевића; за време атентата на краља, Милана 1899 затекао се у положају заступника председника Министарства. У истом положају затекао се и 1900 приликом веридбе краља Александра са Драгом Машин. Те тодине одступио је, заједно с осталим члановима владе Владана Ђорђевића, и више се није враћао на владу, премда је 1906 било озбиљног покушаја да се, ради тешкоћа с Аустријом, образује једно аустрофилеко Министарство под њетовим председништвом... — У политици, П. је испрва био следбеник Ј. Ристића, осамдесетих тодина придружио се међутим напредњацима и важио је као човек од поверења краља Милана и велики аустрофил. Више финансијер и пословни човек него политичар, П. је био цењен због свога познавања финансиске администрације. У времену 1880—1887, као и у времену 1894—1900, финансиски закони били су поглавито од њега редиговани (на пр. закон о непосредном порезу, о монополу дувана, о пореској управи и пореским одборима, и т. д.). П. је био и у комисији за израду закона о земљорадничким задругама (1898). Издао је, са својим братом Николом Петровићем: Грађу за историју Краљевине Орбије (1882), а оставио је у рукопису своје мемоаре. С. Јовановић.

ПЕТРОВИЋ ГЕДЕОН, бачки епископ (5/9 1785, Сомбор — 10/11 1832, Нови Сад). По евршеној богословији постао је наставник карловачке Богословије. Џисао је уџбенике за своје ученике. 1807 постао је бачки епископ. Његова је тлавна заслуга што је у Новом Саду основана садашња, тимназија; он је био први њен организатор. Основао је свештеничко - удовички фонд за, своју епархију и добро је уредио консисторију. РГ,

ПЕТРОВИЋ ДАНИЛ. . Даниел.

ПЕТРОВИЋ ДИМИТРИЈЕ, вајар. (18/2 1799, Баја — 1852, Беч). Отац му, трговад, преселио се из Вуковара у Кишкереш. Био је ујак П. Ђурковићу, сликару. Овршио је три разреда тимнавије и ушао као шегрт у радњу бајског тртовца Атанацковића, али је непрестано цртао и резао. 1819 послао та је поручник К. Бранковачки у Беч, у Клиберову школу цртања, pesama, Hg вајања. 1821 уписао ce Il. Академију Уметности, тде је већ 1823 добио Рајхелову награду, као и 1828. 1823 примио та, је за ученика познати вајар, професор Шалер. Бавио се прво поправкама, а затим моделирањем медаљона и снимањем старих новаца и копирањем у камену за царски кабинет старина. Исто је тако правио копије старих камеја из ове збирке за берлински Музеј. 1825 по-

ПЕТРОВИЋ

сетио је Темишвар, и израдио је нацрт за иконостас тамошње цркве, али израда није била њему поверена. Вративши се у Беч, израдио је велику мраморну BaBy за грофа Фестетића. 1830 ступио је П. сасвим у Шалерову службу, и излио је по својој методи колосално попреје генерала, трофа Кинског. До 1837 излио је П. неколико хиљада медаља и старих новаца у бакру и сребру. За бечку изложбу 1837 извајао је Исусов кип од сребра, велик 3 стопе. 1838 израдио је један већи и један мањи олтар за цркву кнеза Швар-

ценбергта на имању Витингау у Чешкој.

У исто време извајао је два Исуса, као моделе за царску желевзну леваоницу и 13 српских грбова за српске топове, који су под П. надзором левани за кнеза, Милоша. 1839 П. је послао карловачком митрополиту један кип од туча позлаћен. 1840 позвала та је београдска општина да направи нацрт за олтар нове саборне цркве. 1841 био је тим послом у Београду. 1842 изложио је у Политехници архитектонски део тога олтара са свима, украсима. Док је био у Београду, да доврши олтар, избила је била буна, те општина, није хтела да П. плати посао. Тако се он вратио у Беч, а олтар су довршили други мајстори. 1843 изградио је ШП. за кнеза Шварценберта опет три олтара, два. за Гиловец, а један за Најшател у Чешкој. 1844 извајао је два мраморна. попреја: банкара Ротшилда и балет мајстора Гвере. Још раније извајао је Ш. групу Венера и Амор и Џерзија с Медузином тлавом. Ha пештанску изложбу 1841 послао је једног Исуса у бронзи. Тадашњи његов рад је и ботато украшени свећњак у цркви Ов. Маргарете у Бечу. П. је израдио више надгробних споменика у Бечу и у Угарској, од пешчаног камена и од мрамора. 1847, по наруџбини једног женског удружења у Пешти, начинио је П. попреје мађарског песника Шандора Кишфалудија, који је, због покрета, 1848, тек две тодине касније подитнут у парку код Народног Музеја у Пешти. Пред крај живота П. је моделисао неколико медаља на успомену догађаја 1848, с ликом тенерала Радецкога и T. д. 1845 издао је у Бечу књижицу о своме новом начину ливења: Апаешипвеп ађег Bildgiesserei nach der Methode der Alten in ihrem Verhiltnisse zur Galvanoplastik und der Bildčiessereit, Methode unserer Zeit, von Demeter Petrovitch, Bildhauer und Bronzebildgiesser, Jom 1850 предлатао је П. Кукуљевићу, да му се повери, да подине у Загребу споменик Хрватима, палим у борби с Мађарима, 1848, и да за загребачки Музеј изради копије најстаријих и најређих новаца. Литература: Кукуљевић-Оакцински, Оловник умјетниках југославенских (1858); Карељ Лика, Историја мађарске уметности 1800—1890 (1923). В. Петровић.

== 541 — ı