Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : III књига : Н—Р

било значајан кадилук. У 19 веку прославило се стога, што је ту пукла прва пушка (невесињска пушка), да се раја диже против Турака, 18/6 1875. У Н. је било средиште и устанка против Аустрије. 1881/82 Аустрија је после направила од Н. велики војнички логор и редовно је ту, преко лета, држала главне маневре у Херцеговини. Услед великог притиска власти јавио се ту 1902 покрет за сеобу у Србију, који је био једва спречен, углавном енергичном одлуком српске владе, да неће примити исељенике на, своје 00

НЕВЕСИЊСКИ. B. ПЏеровић-Тунтуз Paдован. НЕВЕСИЊСКИ УСТАНАН. У другој половини 19 века херцеговачки Орби су се три пута дизали на Турке. Први устанак (1852), ради разоружања раје и ради турских сукоба са кнезом Данилом, био је најмањи и обухватио је само пограничне срезове уз Црну Гору. Други устанак, под водством Луке Вукаловића (1857/58), изазван потицајем с Цетиња после одредаба Париског Конгреса, ухватио је већ знатније размере и трајао је, са прекидима, све до 1862. Трећи устанак избио је 1875 у унутрашњости Херцеговине, у Невесињу, и запалио је не само целу Херцетовину, него и један део Босне. Узроци Н. У. нису довољно проучени. Атрарни и административни притисак, закупљивање порезе, неродне тодине, све су то моменти, који су и пре 1875 тиштати Херцеговину. Они су, нема сумње, били врло тешки, и народ је имао довољно разлога. да се на то тужи. Али је Н. У. како по свему изгледа, био више ствар политичке атитадије. Та је атитација вршена са две стране: из Црне Горе, где је подгорички покољ (1874) изазвао велико раздражење против Турака, и од стране извесних аустриских елемената. Није случајно аустриски цар Фрања Јосиф у пролеће 1875 походио Далмацију и примао депутације и представке католичких општина из Херцеговине. Сам план Н. У. био је скован на једном састанку херцеговачких првака код цркве у селу Биограду, у невесињском срезу 8/9 1874. Једна посебна 'депутација однела, је народну представку на Цетиње, да о њој чује мишљење цетињског двора. Кнез Никола примио је депутацију лепо и саветовао јој, да се са покретом причека до пролећа. Један део херцетовачких првака. склонио се за сваки случај. на Грахово, где се још од 1862 налазио татачки војвода поп Богдан Зимоњић. Црногорска Влада, која је желела да из подгоричког случаја извуче извесне дипломатске користи, није крила да врши известан утицај на Хердеговце. Порта, бојећи се тежих заплета. похитала је, да преко својих органа умирује народ и обећавала, је извесне олакшице. Под притиском вели-

НЕВЕСИЊОСКИ

ких сила Црна Гора је, најпосле, склонила херцеговачке ускоке, да се врате на, своје земље и да се смире с Турцима, али је у народу дала осетити, да рачуна са извесним отпором Херцеговаца. Цетињски двор није могао заузети одлучан став против Херцеговаца, да их не би огорчио и појачао опозицију, која се међу њима јављала још од сукоба кнежева са Вукаловићем, и ради тога, што се у народу предбацивало Црногорцима, да су они намерно издали Турцима чувеног хајдучког вођу Стојана Ковачевића. Оеоски кнезови и добар део варошана послушао је цетињске

савете и био је вољан да прими турске

концесије. Али се стим нису слагали извесни хајдуци, који су имали веза са неким Црногорцима и са дон Иваном Мусићем, који је, потицан из Далмације, организовао припреме за устанак у столачком срезу. 23/6 напали су хајдуци, под водством Пере Тунгуза, један турски војнички караван у Бишини и побили су 7 људи. То изазва Турке да употребе оштрије мере и да одмах оптуже црноторске ускоке као јатаке у целој акцији. 25/8 био је у Кифином Селу један састанак устаника, 2 два дана доцније дошло је до праве борбе с Турцима код Крекова. После тога устанак се нагло разбуктао и није се више дао зауставити. Месец дана после тога он је захватио и 60санску Крајину. У исто време када и у Невесињу, устанак је букнуо и у долини Неретве, а тамошњи устаници одмах су ступили у додир са аустриским властима, у Метковићу.

Једном кренут, устанак је првих месеца узео широк замах и довео Турке у врло незгодан положај. Турске посаде у Херцеговини биле су малобројне и рђаво снабдевене. Усташи сами нису били довољно организовани. Неколико угледних војвода, као гатачки Богдан Зимоњић, бањански Максим Бачевић, невесињеки Петар Радовић и пивски Лазар Сочица, радили су, истина, у договору, али без заједничке врховне команде. Цетињски двор није желео, да, као у случају Луке Вукаловића, има, једног истакнутог вођу као главног војводу. Кнежев повереник и усташки друг био је чувени харамбаша, Пеко Павловић. Покушај Миће Љубибратића, да у Херцеговини створи странку за кнеза Милана, и Орбију, остао је без икаква дејства: он сам морао се склонити из Херцеговине. Борбе Херцеговаца, одушевљење наше романтичарске јавности, гласови из Орбије, сумњиве везе католичких усташа са аустриским властима, све је то определило Црну Гору, да прихвати устанак и да та почне помагати свима средствима. Џомиње се 26/7 1875 једна, тајна скупштина кнежева на Ловћену, Ha којој је решено помагање херцеговачког устанка.

У неколико бојева устаници су се врло добро држали. Код Зовог Дома 25/7 храбро

= 33 — 8

„ари