Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

ШТОНАВОНКИ ДИЈАЛЕКАТ

штокавских најмлађих товора, али који, у својој структури, чува, у неједнаком степену, и старе особине, међу којима, има и нешто остатака од чакавеких дијалеката. Друго је питање, да ли су чакавизме ови дијалекти добили од чакавских дијалеката, који су се некада находили у западној Босни или на који други начин. И близина са јекавским товорима, било на старим било на новим местима, учинила, је да се њихови утицаји осећају у тразличној мери. Тако католици и муслимани у Жепчу и у долини Босне, а муслимани у Јабланици, изговарају дуто јот, супротно сличном појаву у посавеком товору, као

»ије«, а кратко »б« као »и«, а муслимани ·

у целој Сарајевској Области имају место >Ђ« — зије« и »је«, а већину других особина западнобосанских.

Млађи новоштокавски западни говори. Овде можемо разликовати западнохерцетовачки (и далматинско-неретљански) и западнодалматински (и личко-крбавски).

Мостарски икавски говор може се узети као типичан за западнохерцетовачку трупу. Он има »шт« место »шћ«, зна за ново јотовање (браћа, лишће, цвиће и т. д.), једначење датива, инструментала и локатова множине (чадорим, селим, женам, стварим); акцентуацију од четири акцента најмлађих говора (',“, 7). Исп. овде jom: »-JMH-« MH »-b-«: »dM« > »h4«4, »H« > >ђ«; »х« се или губи или изговара као немачко »ћ«; сј, 8ј = »е« и >з« (паси, изести); »љ« прелази каткада у »ј«; »чт« поред »шт« (јуначтво и јунаштво); вребац и требје. :

У западнодалматинском, поред осталих новоштокавских црта, имамо тотово искључиво »шћ«; најновије јотовање (раскршће, гожђе, Бао изједначење датива, инструментала и локатива множине (мотикан, вратин и сл.).

Оличан је овоме икавески у Лици (узимамо податке из описа товора Залеђа Сењског). У њему находимо поред икавизма: прелаз »ч« у »h«, »I« У »b«; каткад >родјак«, »младјак«: »најат«, »јатра« и сл. (са, чакавским прелазом А у а иза ј); у партиципу: »отиша«, »бија« и сл., чега има и у далматинском икавском; прелаз »м« у »H« на крају речи; једнакост датива, инструментала и локатива множине, али и »зуби«, »јунаци«, о »коњи«, »женан« и »женами«; акцентуацију штокавеку најмлађу. Јасно је, да је овај говор из средње Далмације, и то најдаље из 17—18 века. 'Тиме се објашњава и његова нека удаљеност од данашњег штокавског икавског говора, у Далмацији.

Интересантно је да ових говора находимо и изван Далмације, тамо где су се некадашњи становници Далмације иселили. Тако товор сличан далматинско-перетљанском находимо у средњој Истри, само још са. неким старијим цртама акцентуације и облика деклинације. Говор Канфанара У

Истри, по нашој класификацији, ишао би у другу групу, у архаичније говоре, само би он представљао архаичније средњедалматинске говоре. Врло су слични овим говорима наши говори у Малиској Области код Напуља у Италији. Са овим су говорима у сродности и икавеки говори јужне Истре, који се од товора средње Истре разликују тиме, што имају »шћ« место њихова »шт«, али у акценту и у другим се цртама са њима слажу.

Ово, наравно, није још потпуна слика свих дијалекатских односа у Босни, Херцеговини, Славонији и Далмацији. Кад бисмо хтели нацртати њихов распоред до половине 15 века, добили бисмо овакав њихов размештај. У старом Хуму, левом страном Неретве, па према Зворнику, ишла је пруга, која је одвајала јекавски товор од икавског. На горњем делу те пруте находио се несумњиво појас смешанота икавско-јекавеког говора, а на северу између Босне и Дрине, у водопађи Босне и у широком појасу око Неретве, нарочито са десне њене стране, спуштајући се тако у Далмацију, пружао се икавски говор који је имао »Шшт« и »жд« у' својој гласовној системи. Источно од њега, све до Уне у Босни и на југу до Цетине, пружао се икавеки говор, у коме је било шћ и жђ. Западно од њега у Босни и Далмацији пружао се чакавски дијалекат. Од 15 века вршили су се поремећаји у размештају ових говора.

Икавци, који су се находили између реке Босне и Дрине, отишли су делимице у Србију и Војводину, где их је нестало у шумадиско-сремеком говору, или су се сачували као икавске оазе око Дрине у западној Србији. Други лео икаваца померио се на север у Славонију, где их. је нестало у посавском икавском говору. Најзад, један њихов део отишао је у западну Босну, преко реке Ђосне, и ту се измешао са представницима архаичнијег 60санског говора (отуда у њему поред шћ и жђ и шт, жд). На југу, око Неретве и

_ преко ње, икавци су отишли такође на

зашад, где су се, нарочито у Далмацији, измешали са представницима архаичнијет товора (отуда у томе говору, поред шћ, жђ и шт и жд, а тако исто и много друтих најмлађих особина икавских).

Када су се јекавци из Хума почели кретати на север, они су пред собом потискивали и онај појас јекавски-икавски, који се находио северно од њих. Тако су ти икавци-јекавци дошли до Саве, и прешли преко ње, губећи се и претапајући се у представнике посавских говора.

Архаичнији икавци, који су се находили западно од реке Босне и. Неретве, а са запада поред којих се находио чакавски дијалекат, већ су врло рано, можда пре 13 века, својим северозападним делом, прешли у Славонију. Они су образовали први заметак посавеких дијалеката. Надгробни натписи до краја 15 ве-

— 1076 —