Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

ка, тако звани стећци у Босни, показују,

да је у то време источна Босна (између

„Дрине и Босне) била још у знатној мери ·

икавеска. Према њима Херцеговина је у долини Неретве била ијекавска и икавска, али је даље на исток само јекавека. И босанско-херцеговачке повеље 14—15 века тројаке су по дијалекту: босанских краљева и банова махом су икавске, вла"стеле босанске и херцеговачке икавско-јекавске, у чему се бар делимично морају видети овакви товори, а. херцеговачких Владара и властеле поглавито су јекавски. Има такође у повељама босанским 14 века из северозападне Босне и одјека гоВора са шћ, у коме је још доста чакавских елемената, и ако су опште његове особине већ у духу новоштокавских тговора. Ја сам поделио. новоштокавске говоре према замени јата у њима у три групе. Али из самог излагања види се, да се један део сва три говора находи у ближој вези. То су млађи говори. Из теографеског простирања, најмлађих говора види се, да, се они находе у непосредној географској вези. Они обравгују. велики дијатонални појас, који иде са југозапада, на, североисток. Источно и западно од њега, находе се архаичнији товори. Две основне црте тих најмлађих говора: нову ажцентуацију и најновији развитак облика множине, ја, мислим да је у њима подстакао херцетовачки говор, и то у два маха. Нова акцентуација развила, се у њима од 15 до краја 17 века, а најновији стушањ у разВитку деклинације (једначење локатива. множине са дативом и инструменталом) од краја 17 века. Ти најмлађи товори послужили су Вуку Караџићу као основица, књижевног језика, само је, у току времена, одбачен западни изговор. (О томе каКо се ти товори огледају у споменицима књижевног језика, в. Књижевни језик. српскохрватски, Правопис српскохрватски.)

Литератута;: За староштокавски (за, Marepnjam): Oblak, Macedonische Studien (1896); Григоров, () мијачком товору (Извешћа семинара словенске филологије у Софији, П, 201 m даље) и преглед од (Оелишчева, (Очерки по македонској диалектологији, 1, 1918, руски), са чијим се погледима, на македонске товоре ја не еслажем; От. Новаковић, ђ, h у македонским дијалектима и Јатићев Архив, 11, 19, 15. 'За средњештокавски: O, Вгосћ, Die, Dialekte des sidlichsten Serbiens (1903); A. Белић, Дијалекти источне и јужне Орбије (1905). За новоштокавски: М, Rešetar, Der štokavische Djialekt (1907), За посавске говоре: Отепан Ившић, Данашњи посав. ски товор (Рад, 196, 124—254. 197, 9 до 138). ) општим питањима. ових дијалеката: А. Белић, Дијалектолошка, карта српског језика (на руском, 1905). () српским _ или хрватским дијалектима (Глас, 78, 60 ДО 164), Zum heutigen Stande der serbo'kroatischen РјајекКбојоде (Рочник слави-

ШТО

стички, 3, 82—103). Сем тих радова исл. и дела која се у њима помињу, а тако исто и Дијалектолошки Зборник Српеке Краљевске Академије (1—Ш). Многи шпотледи изнесени у овом чланку имају потпуно образложење у делима – пишчевим, која ће ускоро изаћи: Галички дијалекат (као. четврта књига Дијалектолоштког Зборника) и Увод у историју и дијалектолотију српскохрватског језика. (као IL књига Историје српскохрватског језика). Ту ће бити изнесена исцрпна литература 0 разним локалним дијалектима. А. Белић.

ШТОКЕРТ КАРЛО. ДР. (ЗосКкеге, нумизматичар (24/1- 1878, Целовац). Овршио је гимназију у Грацу. 1392—1908 био је официр аустриске морнарице. У Далмацији, где је служио, имао је прилике, да, се бави југословенском — нумизматиком. Још као официр почео је да, студира права. 1908 је докторирао у Бечу. Исте тодине је ступио у службу поморске области у Трсту, а 1909 је постао шеф Лучког капетаната у Оплиту. 1910 повван је у аустриско Министарство Трговине. 1911 се повукао у приватни живот. Сада живи у Бечу. — Ш. нумизматички радови баве се југословенском нумизматиком. Његову богату збирку југословенских новаца, набавио je Оплитеки Музеј. Расправе су му: Una raccolta di monete Cattarine nel museo archeologico di Spalato (Bull, di arch, e storia dalm,, 1910), Ripostiglio di Piccoli di Spalato irovatfo sul'isola di Виа (Ви. dalm.. 1911), Dje Minzen der Stadte Nordalbaniens (Numismatische Zeitschritt, N, EF. IM, 1910), Die vorvenezinnischen Minzen der Gemeinde von Cattaro (Num, Zeitschrift, V, 1912), Die Pragungen der Gemeinde von Caftaro unter venezianischem Protektorat (Num, Zeitschrilt, 1916), Le monete del commune di Spalato. [Bull.. dalm., 1917, 19) Zwel. unediepte Bronzeminzen von Serbien (Num, Zeitschrift, 1917), Ein Beitrag zur serbischen Munzkunde {Num, Zeditschrift, 1918), Zur Minzkunde der dalmatinisch-griechischen

'Kolonien (Миш, Zeitschrift, 1919), Zwei

Beitrage zur serbischen Minzkunde (Мит, Zeitschrift, 1923), Tre medaglie inedite della Dalmazia e dell ја (Булићев Зборник, 1994). Б. Сарма.

ШТОС_ ПАВАО (5005), песник (10/19 1806, Дубравица, Хрватско Загорје — 30/3 1862, | Покупско). Гимназију и теологију свршио је у Загребу, где је као свештеник вршио разне службе. 1842 постао је жупник у Покупском. 1848 издао је књижицу О побољшању ћудоредности свећенства, изјашњавајући се против целибата, те је зато 1849 био свргнут. 1862 именован је каноником, али је умро пре него што је ступио на нову дужност. — Ш. је као клерик почео да пише латинске и кајкавбке притоднице. 1880 штампао је елегију: Нут ново лето (познату под именом: Кип домовине на почетку лета 1831). 1833 из-

— 1077 —