Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

ШТРАУО

дао је цоводом смрти Томе Миклоушића, кајкавског писца, елегију: Глас кричећеTa ву пушћини хрватскога словства. Кад се развио. илирски покрет, Ш. је у Даници Илирској шисао патриотске песме (штокавштином). Ш. је у развоју хрватске књижевности заузео видно место, 0с0бито поменутом елегијом Кип домовине, у којој је изнео тугу домољуба, који гледа запуштеност и слути рђаву судбину свога народа. Она је веран израз предилирских прилика. Касније Ш. песме, у штокавском ~ наречју, немају за развој књижевности значења.

Литература: СО. Ортнер, Живот и рад Џавла Штоса. 4. B-u.

ШТРАУС ЈОВАН АНДРИЈА, ~ сликар (13/11 1791, Словењ-Градец — 11/4 1783, Словењ-Градец). Учио је у првом реду код свога оца Франца Михаила. Радио је у уљској и фреско-техници. Познати су му само црквени радови. Међу најбоља. дела. убрајају се слике: (Ов. Алојзије, У постраном олтару цркве на Граду код Словењ-Граца око 1760, и на истом месту слика Св. Јована Непомука, слика Духови у шпиталској цркви у СОловењ-Грацу (1772), шест слика у олтару цркве у 'Грбовљама и слика (Ов. Антуна у Лашком (1774). Био је веома плодан, и његове су слике веома раширене у Дравској Долини и у црквама дуж железничке пруге Дравоград— Цеље. Убраја се међу најбоље барочне сликаре у СОловеначкој. Ф. О.

ШТРАУС ФРАНЦ МИХАИЛО, сликар (11/9 1674, Словењ-Градец — 1/8 1740, Словењ-Прадец). Није познато где је учио. Судећи по карактеру његовог рада, Ш. спада у оквир тадашњег аустриског барочног сликарства, Оликао је у уљеној техници, највише црквене слике. Главна су му дела: Олика Маријине Омрти (1719) у Мекињама, слика Ов. Јелисавете, у Beликом одтару жупне цркве у (ОловењГрацу (1739), слике. у два пострана олтара у жупној цркви у Рушама (1736). Заједно са својим сином Јованом АндриjoM Ш. припада међу најбоље барочне

сликаре 18 века у Оловеначкој Штајерској.“

Ф. С.

ШТРЕНКЕЉ КАРЛ, лингвист (1859 77 1912, Грац). Учио је гимназију у Горици, а словенску филологију на Университету у Бечу. 1886 постао је приватни доцент за словенску филологију Ha Университету у Бечу. 1890—1897 је био редактор словеначког издања државног законика. 1897 је постао ванредан професор словенске филологије с особитим обзиром на словеначки језик и литературу на Университету у Грацу, а. 1908 редован професор на истом Университету. — Главна су му дела: Могрћојоде дез Сбглег Муејkarstdialektes (Sitzungsberichte Geune Академије, филолошко-историски разред, 113, 377—496), Оловарски донески из живега језика народовега (Летопис Матице Оло-

воћу еп бечке

венске, 1894, 1—61, Из беседнега заклада ' народовета (Летопис Матице (Словенске, 1892, 1—50), Принос познавању тујих бесед в словеншчини (Летопис Матице Словенске, 1896, 130—167), CJOBaHCKH елементи в беседнем закладу штајерских · Немцев (Часопис за Згодовино ин Народописје, 1908, 38—103, 1909, 1—69), Разлага некатерих крајевних имен по словенскем Штајерју (на истом месту, 1906, 41—64), Приспевки к познавању словенских крајевних имен по Немшкем Штајерју (на истом месту, 1904, 70—89), Ветгtrage zur slavischen Fremdworterkunde (Archiv fdr slav, Philologie, 12, 451—474 u. 14, 512—555), Zur Kenntnis der slavischen Elemente im friaulischen Weortschatz (Ha истом месту, 12, 474—486 W 31, 203—209), Slavische Weortdeutungen (на истом MG-

"сту, 27, 41—792 и 28, 481—539), Zur Kennt-

nis der-slavischen Elemente im italienischen Worltschatz {Arch, 1, slav, Phil, 26, 407—436), Zur slav, Lehnworterkunde {DenkАкадемије, 1904, 1—59). Саопштио је Кихарево: Народно благо вогрекиј Словенцев у Часопису за Згодовино ин Народописје 1910—1911. Издао је монументалну збирку Оловенске народне песени, —Ш, коју је после његове смрти завршио Ј. А. Глонар. Књижевном језику посвећена је књига () Левчевем словенскем правопису ин њега критиках (1911). После. Ш. смрти издало је историско друштво у Марибору његова градачка предавања о словеначком језику под насловом: Хисторична словница словенскега језика (1922——1993).

Литература: VV, agić, Archiv +. slav. Phil., 34, 317—320; M. Miyipxo, Часопис 8a Згодовино ин Haponomicje, 1912, 160; Ј. Глонар, Љубљански Звон, 1912, 409 до 416. Ф. Рамовш.

· ШТРИГА АЛБЕРТО, оперски певач и организатор (30/4 1821, Крижевци — 1897, Загреб). Основну школу је свршио у родном месту, а гимназију је похађао у Загребу и Великој Кањижи. 1538 уписао се у философију у Загребу, а после тога је свршио и правничку Академију. У Загребу је био један од коловођа илирске младежи. 1843 био је у пожунском сабору јурат (бележник без хонорара). Служно је у војсци против Мађара у чети Градишчана, и то добровољно као прост војник. 1549/50 организовао је у Загребу добровољачко . глумачко удружење. Имао је звонко баритонско грло, те је 1852 отишао у Беч, и тамо је учио певање код Матеја Салвија. 1858 гостовао је у Прагу (у Доницетовој Лукреција Борџија) иу Брну. Од 1854 одао се раду на имању у Окрутљаку. Неколико година доцније гостовао је, са моралним и материјалним успехом, у Москви и Петрограду. После апеолутизма, (1860) опет се истакао као народни будитељ. 1861 ушао је у државну службу, те је био најпре архивар, а од 1876 пристав земаљског Архива у Загребу. 1569:

— 1078 —