Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

ШТРООМА ЈЕР

лисане хрватске захтеве однела је депутација цару, у којој је био и Ш., у Беч (2/12). 5/1 1861 именован је Ш. за великог жупана вировитичке жупаније, и 91/4 1862 дао је оставку на то место, нарочито зато, што се није слагао са централистичким тежњама Шмерлинтове владе. На Хрватском (Сабору био је Ш. de facto Boba народне странке. Сабор ra је изабрао у депутацију, која је тражила од краља, да и Војна Крајина буде заступана на овом сабору, и да се са Хрватском здружи Далмација, Дубровник, Бока Которска и Кварнерски отоци. На Ш. предлог седели су у Хрватском Сабору уз председника и представници Далмације. Кад питање Далмације није било решено у смислу хрватских жеља, Ш. је протестовао, што је интригама владе и' бирокрације учињено, да се Далмација није могла просто и слободно изјавити о присаједињењу Хрватској. 5/7 1861 изрекао је Ш. свој чувени тоВор о односу Хрватске према Угарској. На основу историских споменика бранио је ту Ш. државну независност Хрватске и интегритет краљевине, и Хрватску пратматичку санкцију. Он је био за федерални савез са »угарским народима«. Сматрао је, да. Хрватска има, на основу уговора од 15297 и 1712, права на државну самосталност. После Tora товора II. Je оставио сабор. — Ш. је био подједнако противник и мађарског и Шмерлинтовог централизма. Он је био зато, да се Хрватска не ослања ни на Беч ни на Џешту, него да буде у оквиру монархије сама за себе. У Бечу су међутим сматрали да 'Ш. натиње Пешти, док су та у Хрватској неоправдано сумњичили, да Хрвате води у Шмерлинтов централизам.

1562 учествовао је Ш. у другој банској конференцији, коју је Шокчевић сазвао у питању грађења железнице од Земуна до Реке. Ш. је пледирао за ту железницу и био је изабран у одбор по том предмету. 1863 написао је надбисуп Хаулик у Авгашег Лекипа чланак, тражећи приступ Хрвата y Reichsrath, Ш. му је одговорио у Повору, да Reichsrath води отворено у немачко море и заступао је федерацију, а савез са Угарском само на основу чл. 42 од 1861, који зајамчује целокупност и државну самосталност Хрватске. 1865 .п0зван је у Ђеч у два маха. Ту су узалуд радили, да та придобију за аустрофилску политику. Ш. је трофа Вејсгес ја упозорио на јалову и опасну Шмерлинтову политику, тражио је федерацију, и тврдио, да ће се после лако наћи пут, како да се монархијом јединствено управља. Такво је становиште заступао и пред краљем (26/10). 25/1 1866 држао је Ш. у Хрватском (Оабору сјајан говор о адреси, коју је био саставио Ф. Рачки. Он је одлучно захтевао, да се Хрватска не упусти ни у какве преговоре са Утареском, док Угарска не одговори на чл. 42. У то-

ме је смислу адреса и примљена. 11/3

1866 изабран је Ш. у Хрватску регниколарну депутацију, којој је био и председник, али је одмах увидео, да Мађарима није стало, да се договарају са Хрватима, на основу чл. 42. Регниколарне депутације разишле су се без успеха. 1866 у децембру изабрао је сабор Ш. у депутацију краљу за предају адресе (28/19), у којој је Хрватски Сабор изјавио, да Троједна Краљевина нема рачуна, нити права, нити дужности, да ступи у Угарски Сабор. 1867, кад се радило о томе, да Хрватски Сабор одашаље своје изасланике у Угарски (Сабор, и да учествује код крунисања краља Фрање Јосифа, Ш. је позван у аудијенцију краљу, који му је наредио, или да брани мађарски програм или да не иде у Хрватски Сабор. Ш. је на то отпутовао у Париз.

· 1872 изабран је Ш. у регниколарну депу-

тацију за ревизију Натодбе, попустивши молби многих пријатеља, кад су му чланови депутације дали реч, да ће, поводом ревизије, тражити потпуну ayTOHOмију домаће владе, т. ј. независност хрватског бана од мађарског министра председника и самосталне финансије. Уз ту таранцију етупио је Ш. у Хрватски (Сабор, у ком је последњи пут говорио 292/8 1872, огласивши сабору смрт Петра Шрерадовића у Маријабруну, код Беча. Ш. је учествовао само у двема седницама регниколарне депутације у Пешти, а затим се повукао, јер је увидео, да ће Хрвати у свему попустити. Ревизију Нагодбе, како је она спроведена, Ш. није одобрио. После ревизије, Ш. није више био активан политичар и није долазио ни у Хрватски ни у Утарски Сабор. После тога стајао је Ш. уз државоправну опозицију Др. Маканца, а доцније 'уз Независну народну странку. Управо он је стајао над странкама, на становишту хрватске државне самосталности. Међу његове последње јавне политичке гестове спада састанак са Антом Старчевићем у Крапинским 'Топлицама (20/6 1898). Последњи му је јавни товор био на католичком конгресу у Затребу (3/9 1900).

Већ за време својих студија у Пешти, Ш. се уживио у потребу словенске духовне узајамности. У друштву са Илијашевићем и Курелцем посећивао је II. апостола ове узајамности, Јана Колара. Као млад професор у Ђаковачком семеништу, Ш. је био друг илиреког песника Мате Топаловића. Кад је, у почетку шездесетих година, ступио у политику, његов је програм управо наставак рада Илирске (народне) странке на политичком и културном- пољу. Сав његов рад имао је југословенско обележје. Он је био дубоко уверен, да. је диференцијација и индивидуалисање неплодно, па зато је вазда настојао, да истакне оно, што делове нашега народа уједињује и јача. За њега је југословенско име требало да буде заједнички барјак, око кога ће се, на основу народног

— 1080 —