Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

СИМУНИЋ

цивилну службу, те је био прво лекар у Милни, на острву Брачу, а од 1896 је У (Сомбору. Бави се етнографијом, етногекијом и друштвеним питањима, нашега карода. Проучавао је карст, његове појаве и проблеме. Написао је велики број чланака из ових подручја, од којих су му најзнатнији: Опис Дрежнице у Херцеговини (1890), Манастир Житомислић (1591), Куга у Срему 1795, Доситеј у Далмацији (1905), Опис планине Прења У Херцеговини, Погрешке наших филолога, (1907), Шкраше ју карсту, Ђаци планинари (1923). JL: MJ. CMMYyHMR, BAJITA3AP (Simunich), подмаршал (25/4 1775, Нови Град — 1861, Коморан). Ступио је као кадет у вараждинско-Ђурђевску граничарску пешачку пу-

ковнију. 1801 је учествовао у рату, 1805.

постао је поручник у 48 пешачкој пуковнији; исте се године истакао у битци Галдијеро, 1809 одликовао се је 15/5 код нападаја на, мосни браник Торн, 14/7 код Кракова, те је постао изван реда натпоручник. 26/8 1813 у битци Дрезден водио је веома успешно један батаљон, те је постао изван реда капетан. 1819—1831 био је референт код генералкоманде у Загребу, 1881 постао је потпуковник, потом пуковник пуковније, 1840 бригадир у Загребу и у Бечу, 1848 подмаршал и заповедник једне пешачке дивизије у Тарнову, и учествовао је исте године у рату против Мађара, те се особито, истакао. За успешну. самосталну навалу на Трнову добио је витешки ред Марије Терезије. 1849 постао је дивизијар у Бечу и исте године заповедник тврђаве Коморан. 1850 постао „je барон, 1853 је пенсионисан. i. JI

СИМУНИЋ ИВАН HPCT., исусовац и учитељ философије и теологије у колетију свога реда, у Загребу, у првој подовини 18 века. Штампао је у Загребу, око 1740, расправу Де огепеаниш еб осе! dentalium conversione circa processionem S. 'Spiritus, Ђ.ћ

СИНАЈСКИ МАНАСТИР саградио је цар Јустинијан 597 на, Синајској Гори. Манастирека књижница има много драгоцених и ретких рукописа на грчком, спреком, арапском, етиопском, Ђурђијанском, – халдејском и словенском језику. Тамо је нађен најстарији словенски Псалтир, писап тлатољицом у 10 или 11 веку, негде у јужним областима данашње Краљевине ОХО. Средњевековни српски владаоци чинили су знатне поклоне (О. М., а нарочито краљица Јелена и њени синови, Драгутин и Милутин. Цар Душан је истицао за пример живот синајских монаха, а у библиотеци (О. М. и данас се чувају стари серпски рукописи, које је 1360 даровао Србима, Оинајцима, серски митрополит

Јаков, први игуман манастира Ов. Архаш-

ђела, код Призрена.

и заповедник једне пешачке

У 15 веку неколико строгих испосника у Ресави и Подунављу називали су се Синајцима, као на пр. Св. Ромил у Ра-

'Bammnı CB. Григорије у Горњаку и Св.

Зосим у Туману, код Голупца. (О. М. послао је у половини 15 века богате дарове и богомил херцег Степан Косача, по милешевском · митрополиту | Давиду. И доцније, за турског ропства, све до 19 века, О. М. је одржавао везе са Србима, и слао своје калуђере по милостињу у мноте српске области. PIJE

СИНАЦ, село у Хрватској, Приморско крајишка Област, срез Оточац, од Оточца. 10 км к јутоистоку, на источном рубу Гацкота Поља под Годачом (900 м). Има 1.715 становника, поглаварство општине (6.652 становника), римокатоличку JRyпу, пучку школу, котарску шумарију имовне општине оточке. У (О. се нашло римских старина; крстионица у цркви CB. Илије је римска ара или база од вапненца.

Литература; К. Рабећ, Die Lika in romischer Лет (1900, 88—89).

Ј. М-н.

СИНГИДУНСКА ~ ЕПАРХИЈА, _ доцнија, беотрадска. епархија, у северној Србији. CO. КЕ. је 5—7 века потпадала под митрополита у Виминацијуму, код данашњег Костолца и Пожаревца. Од епископа. С. Е. познат је само Урсације. Он је 343, на сабору у Сердики, данашњој Софији, осуђен као присталица А'ријеве јереси, а. 347. на, сабору у Милану, поново је примљен у црквену заједницу (в. Београдска. епархија). 2.

СИНГИДУНУМ (Ушабдипшта), у римско доба име данашњег Београда. 0. је келтORO име, и то значи, да је СО. првобитно: келтско насеље. Под Римљанима. је С. био знатна варош. Једно је време била муни-

·ципија, а после колонија. У (С. је стално

боравила, од друге половине 1 века по Хр. до пропасти римске државе, једна легија, (четврта. Флавијева). 441 разрушили су СО. Хуни. Варош је обновио Јустинијан. (О. је био владичанска столица У 4 веку по Хр. Један.од најчувенијих владика, тога доба, аријевац Урсације, био је владика у (С. Јустинијан је обновио ту столицу. Кад је 579 аварски кан обећао становницима. (., да неће нападати њихов град, он се заклео прво по свом незнабожачком начину, » после на свете књиге, које му је пружио владика. (О. је имао и својих мученика. Тако су, ваљда у почетку 4 века, бачени у Дунав Хермил и Стратоник, због тога, што су исповедали нову веру. Њихови су лешеви сахрањени недалеко од Београда. Исто тако из (С. је био свештеник Монтан, који је због хришћанства бачен у Саву у СОпрмијуму (Сремска Митровица), куда је побегао испред гонилаца. Са њиме је нашла, смрт и његова жена, такође хришћанка. -—q Римске старине у Београду нису честе.

— 134 —