Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

taa i O NM

OV O NEO VN

ва, за које се знало да су његове, много је публикација дао и под псеудонимом (IH. Балкански и Орловић Џавле), а неке су његове публикације, објављене на француском или немачком, носиле потписе сасвим других лица. У марту 1894 C. је, после неколико година наставничке службе, постао секретар Министарства Опољних Послова, затим консул у Приштини. У јулу 1904 постао је дипломатски агент у Софији, а доцније, пошто је

у јесен 1908 проглашена независност Бу-

тарске, (О. је постао посланик у Софији,

'тде је остао све док није пошао на лече-

ње у Швајцарску, где је и умро. Тело овог великог националног радника, пренето је из Швајцарске и сахрањено на београдском Новом Гробљу. Литература: Јован Дучић, Светислав Симић (Орпски Књижевни Гласник, 114. 1911). М. Миленовић.

СИМИЋ СТЕВАН, директор гимназије у Пригрену (9/5 1882, Кратово). Основну школу свршио је у родном месту, а гимназију у Скопљу и Цариграду. Пошто је свршио гимназију био је једну годину учитељ у Тураљеву, код. Кратова, а затим је свршио университетске науке у Београду (1906). Као наставник у средњој школи служио је пре ослобођења у Битољу,, Плевљу, (Солуну, Окопљу, а по ослобођењу. у Велесу, Охриду, Скопљу; сада, је у Призрену. Још као студент учествовао је у националној и културној борби нашег народа у Јужној Србији, нарочито у вези са четничком акцијом, те је због свог рада био од бутарске комитске организације два пута осуђен на смрт. — Написао је врло велики број чланака, и расправа у разним новинама и часописима, од којих су најзнатније: Босна

и Херцеговина. (1909), Налши писци и шре-

писивачи од 14 до 18 века (1911), Лесновеки манастир (Св. Гаврила. (1913), Историја, Кратовске области (1914), Срби и Бутари у прошлости и садашњости (1918), Велешки манастир СОв. Димитрије (1923), Охрид (1925). : 77,

СИМИЋ СТОЈАН, политичар (25/8 1797, Бољевци, Орем — 10/8 1852, (Београд). Прешао је у Србију 1806, када му је отац, који се борио у првом устанку, постао старешина у Крушевцу. После пропасти Србије 1813 вратио се у Орем, и борио се у аустриској војсци, као добровољац, шротиву Француза. По том је тумарао то свету, и најмио се у Букурешту као пандуг код Милошевог глтента, Михајла Германа. Септембра. 1820 донео је, као курир, с опасношћу живота, поруку кнезу Ми-

лошу из Букурешта, да не прима уступ-!

ке, које му је тада Порта нудила. Кнез

Милош та. је тада узео ва свога татарина. 1821 био је С. затворен у Цариграду, за- | којима, је“ био донео упутства од кнеза Милоша, али“

једно са српским депутатима,

је после неколико месеца, нашао начина,

СИМОНОВИЋ

да побегне из Цариграда. 1824 кнез Милош га је узео у државну службу; 1827 и 1831 слао га је, као члана депутације, у Цариград. 1835 (О. је био један од вођа т. зв. Милетине буне, и под кратковечним сретењским уставом члан Савета. 1835 до 1839 био је надзорник Милошевих добара у Влашкој. 1839 је постао прво члан, па, онда потпредседник (Савета. СОтајући уз Уставобранитеље у њиховој борби противу кнеза Михаила, (С. се морао 1840 уклонити из земље. До 1842 провео. је у Влашкој, где је трговао сољу. После избора кнеза Александра Карађорђевића, био је председник Савета, али је 1843 нагустио службу и отишао опет у Влашку. — (О. је био више пословни човек него политичар. У уставобранитељском покрету одликовао се својом речитошћу и агитатореким способностима. Литература: М. Милићевић, Поменик, 643: Ђорђе Симић, Шта је био Стојан Симић“ (1875). С. Јовановић.

СИМОНИЧ“ ФРАН ДР., библиограф (2/10 1847, Ивањковци, код Орможа — 14/7 1919, Горења Радгона). Свршио је гимназију у Марибору (1861—1869), а. философију (историју и географију) у Граду. Промовисан је 1875. Служио је од 1874 У Земаљској Библиотеци у Јоанеју у Граду, 1879—1906 у Библиотеци бечког Университета. — Написао је за Шуманову књигу Die Slovenen (1881), преглед словеначке књижевности, а уз сарадњу жупника Јакова Мешка књигу Др. Прегор Плохел (1888) и словеначку Библиографију (1 део: књиге 1550—1900) у издању Словенске Матице (1903—1905). Сарађивао је краћим чланцима, и извештајима у Кресу (од 1881) и Љубљанском Звону (од 18892), и објавио је у Летопису Матице Оловенске (1884): Присеге љубљанскега, места, (16191637—1797, власништво Библиотеке бечког Университета).

Литература: Гласер (ГМ, 908); Ђ. Флегерич у Гершаковој књизи Ормошки спомини (1902, 136); Словенски Народ (1919, 164). HI.

СИМОНОВИЋ ~ ЕВГЕНИЈЕ, ~ неготински епископ (6/1 1815, Бела Црква, Банат 24/4 1880, Неготин). (О. је свршио бого-

словију у Вршцу. 1839 прешао је у Ор-

бију. 26/10 1841 примио је монашки чин и постао је професор, доцније и ректор Богословије у Београду. 25/11 1854 произведен је за архимандрита, а 26/9 1865 шпосвећен је за крајинског епископа, са седиштем у Неготину. Ту је С. уредио ресиденцију и шодигао катедралну цркву. Штампао je неколико радова из богословеке књижевности. Био је почасни члан Српског Ученог Друштва у Београду.

ДА ТА

СИМОНОВИЋ РАДИВОЈ ДР. (17/8 1858, Лединци). Гимназију је свршио у Новом Саду, а, медицинске науке у Бечу. Прво

је био војни лекар, аг Затим је шрешао у

= 183.