Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

СИМИЋ

снику. и прилоге за ботаничку систематику у годишњим извештајима врањске, крагујевачке и друге београдске тимназије. Сем тога написао је: Грађа за флору тљива у Србији (1895) и Ботаничка настава у Србији (1904). Н. К.

СИМИЋ ПАВЛЕ, сликар (1818, Сал — 18/1 1876, Нови Сад). Остао је рано без оца, трговца, васпитао га је дед, парох у Старој Кањижи, где је свршио оснјвну школу. Латинску школу, тимнавију, учио је у Суботици. Наклоност ка цртању и сликању показао је рано, њу му је подстицало одушевљење за иконостас У Старој Кањижи, рад Тодора Чешљара из 18 века. Напослетку, пристао је и дед ла се (С. ода уметности, послао та. је у Нови Сад (1832), да, поред Талијана Алојзија. Кастани, научи елементе цртања и бојадисања. 1837 отишао је (. у Беч, у Оликарску Академију, где је већ после три тодине одликован наградом барона. Гундла. 0. је у Бечу провео 5 година, за све то време помаган од деда и брата, Петра трговца. Вративши се у свој крај, први му је већи посао. био иконостас у Пирошу (сада Руменци), који је у буни 1848 пропао, те га је О. после поново морао да наслика. До 1848 сликао је О. мање стваpH. Из тога доба потиче и Црногорац Гуслар, композиција с 922 лика, посвећела Тодору Павловићу, слична композицији Катарине Ивановићеве. Личности су у тој групи идеалисани познати народни прваци, кнез Михаило, Вук, Бранко и т. д., а костими су махом ондашњи из

Србије. ту је композицију литографисао ·

Кларо у Бечу. Знатна је (О. композиција и Мајски Сабор 1848, коју је радио годинама после народног покрета, саставља јући је од портрета учесника, по прибираним фотографијама. 1850—1853 радио је QC. иконостас манастира Кувеждина. Овде су, иницијативом архимандрита Никанора Грујића, каснијег епископа, песеника Орб- Милутина, настале четири С. историске композиције, од којих постоје само две: Бирчанин Илија и Хаџи-Рувим и Хаџи-Ђера у Матици Српској. 1858 насликао je О. иконостас шабачке цркве, 1855 престолне иконе у старофутошкој цркви у Бачкој, 1857 у Ђурђеву у Шајкашкој, 1859 у Сенти, 1860 у бачком Деспот CB. Ивану, 1863 Св. Николајевску цркву у Новом Саду као Трандафилкину задуже бину, 1364 капелу Платона Атанацковића. на аљмашком гробљу у Новом Саду, 1806 цркву у Башахиду, 1867 цркву у манастиру Ораховици у Славонији, 1868 цркву у Глини у хрватској Банији, заједно са Јованом Клајићем и 1869—1873 велику Св. Ђурђевску цркву у СОомбору. Последњи му је црквено-иконографски рад Харишева гробљанска капела у Земуну 1875. Осим ових, С. је израдио и много појединачних икона за породице, и, нарочит), веома велик број портрета.

Нови

C. је најтипичнији Бидермајеровац у нашем сликарству, уз Јефтимија Поповића и Николу Алексића, и то нарочито као црквени сликар. Његове иконе су не са мо сасвим западњачке, већ су и сувише меке и сладуњаве за православни црквени живопис. Али зато су му извесне клаесицистичке композиције, особито оне у Сенти из Старог Завета, врло добре, у опште најбоље композиције у нашем сликарству 'до појаве реалиста, а портрети исто тако иду у ред наших најбољих портрета. Занимљиво је да С. у портретима постиже сочност и снагу у линији и колориту, дакле баш оно, што недостаје његовој црквеној иконографији. Haродни Музеј у Београду има неколико JOбрих С. портрета, међу којима је одличан прота Николајевић, исто тако и Матица Српска, породица Ћирић у Новом Саду, професор Др. Шевић у Београду и т. д. 1925 приредио је Народни Музеј у Београду изложбу 25 (О. слика, те се том приликом више писало о његовој уметHOCTH. .

Литература: М. Милићевић, Помекик; Српски СОион, 1900. 570; И. ОгњаноБи, Гробови знаменитих Срба у Новом

Саду (Јавор, 1876, 5 и 12); В. Петровић, (О сликарској уметности Срба у БВојводини (Албум Матице Орпске,. 1927); Лазар Николић, Орпски сликари (1895).

В. Петровић.

СИМИЋ СВЕТИСЛАВ, посланик и пуномоћни министар, новинар, публициста и национални радник (4/3 1865, Ужице 8/3 1911, Лезен, Швајцарска). Основну школу је учио у Ужицу и Књажевцу, први разред гимназије у Пожаревцу, а све остале разреде гимназије и философски факултет Велике Школе у Београду. Затим је био, рали стулија, годину дана у Петрограду. Целог свог живота, и поред других послова на положајима, које је заузимао, О.' се бавио и активно новинарским и публицистичким радом. Основао је и уређивао Уставну (Србију, када су лични режими почели да убију уставност и парламентарност у Србији. У тој епоси свога живота и рада (. је учествовао у оснивању Српског Књижевног Гласника, чији је био први власник и најактивнијесарађивао на њему. Поред тога био је С. упедник Самоуправе, оснивач и сарадник Дела, и дописник многих руских и француских, а тако исто сарадник листова: Одјека, Дневног Листа, Јавора, Зоре, Наставника и Просветног Гласника. Учествовао је у српско-бугарском рату 1895. као активни борац, наредник, али је увек и све до смрти био један од најубеђелтијих присталица рада Ha ерпско-бутарском зближењу.

Kao публициста штампао је (С. много расправа. и брошура, поред осталих: Македонско питање, Радикали и наша национална политика, Срби и Арбанаси, Стара Србија и Арбанаси. Поред распра— ~

— 189. —