Народна милиција

O у осе обоа за Ф до, Фоа

Ф.

профитом ишло се тако далеко, да се природно размножавање робова доввољавало.-само као изузетак. Само.оним робовима који су се истицали савесним и преданим радом за рачун робовласника, дозвољено је да имају породицу.

Појавом заната, као посебном привредном граном, почели су се развијати градови и постајати центрима привредног, политичког и културног живота. Становништво града није кидало везе са земљорадњом, чак и градови су имали огромне комплексе земље. О тој вези градског становништва са земљорадњом Маркс каже: »Историја класичне старине јесте историја градова, али историја градова, који су се заснивали на својини земље и земљорадњи.« Па, ипак, водећу улогу у економици градова водили су не земљорадња, него занати, трговина и зеленаштво. Истовремено градови су били и центри војне снаге, а владајуће класе у њима, робовласничка, властела, крупни трговци и зеленаши. ž

Масовна примена робовског рада омогућила је владајућој класи робовласничког друштва да се посвети и умном раду. Тако је физички рад све више прелазио на робове, а класа робовласника према том раду почела је осећати презир и сматрати га занимањем недостојним човека. Ослобођена физичког и уопште продуктивног рада. класа робовласника могла, се потпуно посветити умном раду, у почетку управљању државом. трговини и зеленаштву, а касније гајењу науке и уметности. Одвајање робовласничке класе од продуктивнот рада, богат и раскошан живот који су водили, довели су до тога да су горњи слојеви те класе почели водити беспосличарски живот испуњен оргијањем и развратом и почели и умни рад све више пребацивати на робове. Паразитизам и беспосличарство владајуће класе претстављају зачетке труљења. робовласничког поретка, -

Ма. да је робовласнички“ поредак у односу на првобитну за-

једницу значио крупан корак у развитку производних снага —

развила се земљорадња, занати, трговина, поморство, подигли градови и цветала уметност — тај поредак је постао кочница за даљи развој тих снага. Робови су у масама напуштали своје господаре и дизали устанке против њих. Ове устанке класа робовласника је угушивала на свиреп начин, Тако на пр. угушивши Спартаков устанак робова 73 године пре наше епохе, римски властодршци су само на путу од Капуе до Рима, на крстовима разапели шест хиљада побуњених робова. Но, иако су ови устанци угушивани у крви, они су озбиљно поткопавали и дезорганизовали и онако трулећу робовласничку државу. О побунама робова Стаљин каже следеће: »Револуција робова ликвидирала је власнике робова и укинула ропство као облик експлоатације трудбеника.« Процес распадања робовласничке државе такође је убрзало масовно про-

" падање сиромашног сељаштва и његово, претварење у лумпен про-

летаријат, који се јавља као нов терет. за робовласничку државу која га је морала издржавати. Ово и све чешћи напади суседа Варвара увелико је поткопало војну моћ робовласничке државе и она је, уместо освајачких ратова, била принуђена да се брани од разних варварских народа који су је нападали, а истовремено је падала и“њега економска, моћ, јер је изгубила и извор за добијање робова — радне снаге која је била основ њене привреде. Ово је заправо био крај робовласничке државе, а заузимање Рима од стране варвара био је само спољашњи израз пада нНокада моћне робовласничке државе, половином Четвртог века наше епохе. Али | пропаст робовласничке формације и прелаз на феудализам. као

напреднији друштвени облик, нису значили потпуно уништење ропства. Оно се сачувало све дб друге половине 19 века наше епохе.

О розјапћи, položaju i obliku zemlje

Stari narodi, kao Asirci i Vavilonci, verovali su da je bog Marduk prepolovio telo boginje Tijamat i iz jedne njene polovine izgradio nebo, a iz druge zemlju. Slično ovome je i fantastično shvatanje o postanku zemlje kod starih Jevreja. To je ono poznato biblisko shvatanje po kome je svet stvoren iz nekakvog prvobitnog haosa čudesnom voljom božanstva za šest dana. :

Tek pre 150 godina, kada su se bliže upoznala zemljina kretanja, mogao je genialni francuski naučnik La Plas prvi da sa ozbiljnim naučnim dokumentima iznese teoriju o postanku zemlje.

La Plas je, oslanjajući se na prirodne zakone. to jest na osnovu istovetnosti kretanja svih u ono vreme poznatih nebeskih tela, zaključio da su sva ta tela morala poslati iz jedne centralne mase. Budući da se sva nebeska tela kreću oko sunca, La Plas je zaključio da su ona i morala postati od njega i da pripadaju sunčevom sistemu. Po. La Plasu, pre više hiljada milijona godina sunce je bilo u usijanom, razredjenom gasovitom stanju i verovatno ispunjavalo čitav prostor koji danas zauzima sunčeva porodica. Ova usijana gasovita masa imala je oblik lopte i okretala se oko svoje · osovine, Zračenjem usled okretanja, masa se postepeno hladila i zgušnjavala, pri čemu se smanjivala i njena zapremina. Sa smanjenjem zapremine, po fizičkom zakonu, povećavala se brzina njenog. kretanja usled čega je masa bivala sve spoljštenija zbog takozvane centrifugalne sile koja se uvek javlja pri svakom obrtnom kretanju. Kada je ova sila, usled obrtanja, toliko porasla da je nadvladala silu koja je masu držala u jednoj celini, od nje su se ofkidali pojedini delovi koji su produžavali da se i dalje okreću oko centralne mase. U ofcepljenim delovima je, usled ггасепја, hladjenje mase bilo brže tako da se na njenoj površini stvorila tanka pokožica, koju nazivamo zemljinom korom. Kao dokaz da je zemlja zaista postala od neke usijane mase može nam poslužiti i njen unutrašnji sastav. Zemljino jezgro i danas se nalazi u usijanom stanju i iz njega na mestima, na kojima je zemljina kora još tanka, s vremena na vreme još uvek izbijaju mlazevi usijane lave. Takve pojave poznate su pod imenom vulkana.

Kako postanak, tako isto i položaj i oblik zemlje privlačio je čovekovu pažnju. U drevna vremena ljudi su mislili da je zemlja. ravna ploča i da leži na volu. pa kad vo mrdne uvom, ili se počeše, da nastupa zemljotres. Tri hiljade godina pre naše ere, Asifci i Vavilonci su mislili, da je zemlja breg pokriven nebom u vidu staklenog zvona. Oko ovog brega, mislili su oni, da se svuda pruža okean, a ivice samog brega da su poduprte stubovima.

O ovakvom položaju i obliku zemlje ljudi su mislili sve dotle dok razvitak privrednih i trgovačkih odnosa nije zahtevao sve udaljenija putovanja sa kojima su se širila i nova saznanja o zemlji i njenom položaju u vasioni.

Najpre je palo u oči da se pri posmatranju broda Koji sa pučine prilazi obali, na njemu prvo zapaža katarka i delovi na palubi, a zatim trup. Potom su ljudi zapazili da što se više penju u visinu, da se sve više širi daljina njihovog vidika i da se

brod može primetiti na mnogo većoj udaljenosti. Sve ovo bilo je

· moguće jedino ako zemljina površina nije bila ravna...

Putovanja su isto tako pokazala da zemlja nije ravna ploča. Grčki filozof Anaksimandar u Šestom veku pre naše ere je iz ovakvih i još nekih drugih posmatranja došao do zaključka da zemlja ima oblik valjka. Medjutim, njegov savremenik Tales iz Mileta je učio da zemlja ima oblik lopte, što je tvrdila i čuvena škola Pitagorejaca u Južnoj Italiji. ·

Aristotel (Četvrti vek pre naše ere) je u obedljivim naučnim razlozima dokazao da je zemlja zaista lopta. On je do tog zaključka došao zato što je primetio da pri svakom pomračenju meseca, zemlja na. .mesečevu površinu baca senku kružnog oblika, što je moguće samo u slučaju ako je zemlja lopta. -

Ali ovo sasvim ispravno Aristotfelovo mišljenje bilo je u protivrečnosti sa učenjem hrišćanske crkve pa je u Srednjem veku zamenjeno primitivnim učenjem o zemlji kao ravnoj. ploči.

Ta učenja najbolje su potvrdila putovanja koja su pojedini odvažni moreblovci preduzimali oko суета od Pefnaestog veka pa nadalje. Tako je putovanje čuvenog naučnika Hristifora Kolumba. koje je on preduzeo u cilju da zapadnim putem dodje do Indije pokazalo da na kraju Atlantskog Okeana ne postoji ponor. u koji je frebalo da se sruši. prema mišljenju crkvenih velikodostojnika koji su se potsmehivali njegovoj odvažnosti. Naprotiv. umesto da padne u ponor, Kolumbo je na drugoj obali Okeana pronašao novi svet — Ameriku. Kolumbova putovanja dala su smelosti i drugim moreplovcima da krenu u pofragu za «krajem zemlje«. 15292 godine na put ie krenuo čuveni holandski moreplovac Magelan. On je pošao Kolumbovim putem. obišao Ameriku i krenuo dalje na zapad. Brodovi su isplovili na ogroman okean koji su moreplovci nazvali Veliki ili Tihi Okean, zbog toga što je za svo vreme plovidbe bilo mirno vreme. Na svom putu mornari su videli nove delove neba i nebesnih tela, koje nisu poznavali u svom zavičaju. Oni su putovali. danima i mešecima, a moru nije bilo kraja. Zbog toga su pali u očajanje i počeli da napadaju na Magelana, koga su krivili za njihovu neizvesnu sudbinu. No Magelan je bio uporan. Jedan njegov savremenik koji je vodio dnevnik puta, pisao je: »Ma da: je crkva neprestano tvrdila na osnovu svetog pisma da je zemlja prostrana ravnina, opkoljena vodom, Magelan je crpeo snagu razmišljajući ovako: prilikom pomračenja meseca senka koju baca zemlja okrugla je, a kakva je senka, takav mora da bude i predmet koji je baca.« Zato je on bio čvrsto. ubedjen da će, pošto napravi krug oko zemlje, ponovo doći u mesto svoga polaska.

Tri godine je trajalo Magelanovo putovanje oko sveta. Sam Magelan nije imao sreće da ga završi — bio je ubijen u sukobu 8 domorocima . Filipinskih ostrva. Od tri broda samo se jedan, po obilasku cele zemlje, vratio u zavičaj, u. mesto polaska.

Magelanovo putovanje je i praktično potvrdilo mišljenje da je zemlja okrugla lopta i da nema vrha ni podnožja, da nema ~. kraja ni početka, nego da lebdi u vasioni, kao i druga nebesna tela prema kojima ona često liči na malu tačku.

12.