Народна милиција

Jagoda — Vera Ilić

Drugi naš umetnički film »Živjeće ovaj narod« pokazao je kakve je značajne korake učinio naš film u uklanjanju nedostataka koji se pokazali u »Slavici«. Poznato je da je potpuno pravilno i umesno kritikovan film »Slavica«, osim ostaloga i radi njegove dužine, što je on obuhvatio period naše nedavne istorije, koji je toliko bogat dogadjajima, da se film nužno morao pretvoriti skoro u čistu hroniku. To nije slučaj sa filmom »Živjeće ovaj narod«. On prikazuje herojsku borbu naroda Podgrmeča, ustaničkog kraja, u periodu od 1941 do 1943 godine, a kroz nju i oslobodilačku borbu svih naših naroda protiv okupatora i domaćih izdajnika, film je obuhvatio sve glavne momente borbe od kapitulacije stare Jugoslavije do Pete neprijateljske ofanzive.

Putevima i cestama naše domovine, sa svih strana, vuku se dugačke, obezglavljene kolone vojnika. Kuda idu? Ne znaju ni sami, njihovi oficiri su ih izdali, predali se neprijatelju i stavili mu se u službu, a njima preporučili da polože oružje, da se razidju. Većina ih je bacala oružje, ali mali broj čvršće steže pušku, kupi orožje, »još ćemo mi ratovati«.

Počela su zverstava kvislinških bandi, pljačke, paljevine i klanja. Zar nema nikoga da zaštiti napaćni narod? Nema »narodnih vodja«. Ali su tu komunisti koji nisu napustili svoj narod u najosudnijim časovima njegovog Života. Svugde, u gradu i selu održavaju se sastanci, Partija priprema ustanak i kad je došao pogodan čas, kada je brdima i dolinama Jugoslavije radosno odjeknuo, pun nade krik naših ljudi: »Zaratila Rusija«, tada je buknuo u svoj žestini plamen narodnog ustanka. Vrše se prve akcije — vrši

ge narodna osveta — ubijaju se koljaši i krvopije, pale se njihova.

gnezda. Plamen ustanka se širi, ali neprijatelj preduzima ofanzive. Nailaze teški trenuci, ali je narod nepokolebljiv. Omladina na ledjima. prenosi žito partizanima, koji se danima, gladni, bez zalogaja hleba, junački bore — ne pretstavljaju prepreku ni daleki put, ni mećava: »Ne mogu kola, ne mogu konji, ali mogu ljudi«.

Kozara. Danima tutnje topovi. Steže se obruč, lije se krv heroja sa kojima je svim srcem sav narod. Raspliću žene pletenice: »Da se našoj vojsci ne zapletu putevi«. I u borbi izmedju tenkova i srća, pobedjuje srce. Obruč je probijen. »Kozara se slavom „ovenčala.«

Dolaze nove borbe, nove teškoće, okupator i izdajnici besne, ali nema te prepreke koju naš narod ne može savladati. Ogromna je i neiscrpiva njegova snaga — »Živjeće ovaj narod!«

Svi se ovi momenti isprepliću u životu jedne seoske krajiške porodice, koja daje sve od sebe za borbu. To je porodica starog dede Ilije, podgrmečkog seljaka, koji bez oklevanja sve žrtvuje za oslobodilačku borbu, da konačno i on sam, iako iznemogao'i star, ali mlad. srcem, odlazi svojim · prolete rima »Crnogorcima«. Njegova unuka, Jagoda, jedna je od bezbrojnih krajiških devojaka, koje su našle svoju dušu u svenarodnoj borbi.

Lice Ivana — diverzanta, oličenje je borca koji na sve drugo

zaboravlja kada je u pitanju izvršenje zadataka koje mu postavlja beskompromisna borba. On voli Jagodu, ali je svestan toga da mu sada dužnost ne dozvoljava zabavljanje sa voljenom devojkom. On pomaže Jagodi da se politički vaspita, potstiče je da nauči da čita i piše, teši je da će doći vreme kad če biti stalno zajedno, a sada – to nije moguće, jer treba ispuniti zadatke koje nameće borba.

Organizatorska i rukovodeća uloga Partije u borbi prikazana je u liku partijca-rukovodioca, koji energično i ozbiljno postavlja pred komuniste pitanje ustanka, pitanje učešća i rukovodjenja ustankom. S druge strane, bogati seljak Obrad je oličenje onih koji su od početka kočili borbu parolama »Čekati«, »Još nije vreme«, da bi se kasnije srozali u blato izdaje i otvorene saradnje sa okupatorom. Obradu nisu po volji »sirotinjska prava« i »narodna vlast« povezuje se sa četničkim elementima u ustaničkim redovima da bi izvukao za sebe materijalnu korist. On u izdaju tone sve dublje, za bogatu nagradu provodi neprijateljsku kolonu u centar partizanskih položaja i zabija nož u ledja vlastitom narodu. Obrad je već otvoreno u službi okupatora, s kojim, ali sada u smrti, deli

„zajedničku sudbinu.

Џ пагодпо-озјобод асКкој богбт svako doprinosi prema svojim mogućnostima, pa tako i stari, u patnjama i mučenjima iznemogli »Mudrac« — profesor univerziteta, nalazi svoje mesto. On uči nepismene seljake da čitaju i pišu, vrši na:taj način svoju dužnost prema narodu i najzad polaže i svoj život.

To su glavne ličnosti ovoga filma. Kako su ove uloge date? Usled pretežno slabe igre Vere Ilić (Jagoda), koja je prilično nameštena i neuverljiva, ona je izgubila svoju ulogu glavne ličnosti, koja prelazi na Deda Iliju, savršeno kreiranog od Frana Novakovića. On je dao pravog krajiškog seljaka. On govori, oseća i deluje kao krajiški seljak, tako iskreno i ubedljivo, da postaja glavna ličnost na platnu. Partizan-diverzant Ivan (Siniša Ravasi) ima iste mane kao i Jagoda — neubedljivost, na momente je mlak, beskrvan. U ulozi partijecea-rukovodioca vidi se da se glumac trudio da prikaže ozbiljnog, staloženog i energičnog komunistu, ali je u tome preterao toliko, da deluje odbijajuće, da nema u sebi ništa živog, toplog, privlačnog. Uloga profesora je dobro data, a još bolje uloga bogatog seljaka Obrada, koga je ubedljivo i efektno kreirao Vaso Kosić. Ostale uloge, četnika Krlje, Jovice, Miće i ostalih, u glavnom su dobre. ;

Film ima nekoliko veoma snažnih scena (borba na Kozari, Jagodina smrt, razplitanje pletenica »da se vojsci ne zapliću putevi«), ali ima i nekoliko neobradjenih scena. Takva je, na primer, scena prenosa žita partizanima od strane podgrmečke omladine, preko planine, kroz mećavu, koja je nedovoljno efektna usled daljine — ne vidimo iz blizine sa lica omladinaca napore koje oni savljadjuju, to se samo naslućuje.

Vremenski je film još uvek dug, iako, kao što smo već rekli, po dužini ne sledi primer »Slavice«, a ostali nedostaci su tehničke prirode, koji se mogu razumeti i za sada opravdati obzirom na mladost našeg filma, ali se moraju ispraviti.

. Konačan sud o filmu mi ne možemo i ne smemo dati kao »hladni posmatrači kritičari«. Ovo nije običan prikaz naše skore prošlosti, nije isečak iz borbe ili iz života. Ne, ovaj film prikazuje našu narodnu dušu, otkriva nas same, govori nam o onome što se zbivalo ne samo oko nas, nego i u nama — on budi najdublje i najplemenitije osećaje. Tako treba gledati i shvatiti ovaj film, a tako ga je i naša publika primila. Zato ako hoćemo da budemo objektivni prema ovom filmu, treba da zaključimo da je film и svojoj celini zadovoljio, jer je postigao svoj cilj.

Potporučnik, Omer Lakemieca

Posle zbora u Jasenici