Народна милиција

Жоша Зијаде

БЕСПРИНЦИПИЈЕЛНОСТ КАО ОРУЖЈЕ У БОРБИ ЗА „ПРИНЦИПЕ“

Резолуцији Информбироа неких комунистичких партија било је намењено да одигра улогу партиског документа о споразумном заузимању става осам комунистичких партија према идеолошким скретањима једне комунистичке партије. Била јој је, дакле, намењена улога документа међународног радничког покрета за одбрану чистоте принципа марксизма-лењинизма од партије која их је »издала«.

То је имало бити лице резолуције. Али њено »популарисање«, бар од стране неких партија, показује њу само као наличје лица које се није могло и не може скрити. Сваки даљи сат живота те резолуције на оштром ваздуху јавности и претресања у радним масама све је више извртао глатку поставу тобожње теоретске распре, и све се више појављивало грубо лице беспринципијелног напада. Тако се резолуција, коју је Информбиро промишљено, а ипак тако неодговорно бацио у савремену историју, далеко од тота да буде докуменат одбране револуционарних принцима, показала као беспринципијелан подвиг.

Беспринципијелност резолуције Информбироа јасна је из саме садржине резолуције, из неистина и очигледних противречности које садржи, из очигледне неправедности према Комунистичкој партији Југославије, према народима Југославије и њиховим остварењима постигнутим баш под оним руководством које је предмет тог безобзирног, грубог _ напада. Та беспринципијелност фрапирала је не само масе нашег партиског чланства, нето и фронтовце и готово све грађане Југославије. Нико се у нашој земљи није питао јесу ли оптужбе Информбироа истините, јер је њихова неистинитост била очигледна до тог степена да је болела као увреда. Људи су се само питали: шта се тим нападом хтело, или боље рећи: зар нису помишљали какав ће ефекат она произвести; Благодарећи својој заслепљености, руководства неких комунистичких партија из Информбироа скренула су, тобож у име одбране чистоте револуционарних принципа, на пут неистине и клевета, у којима све више губе сваку меру и обични морал, а да о комунистичком моралу и не говоримо. Грисуствујемо призору да се у овој ствари штампа неких комунистичких партија срозава на речник и методе реакционарне штампе, да се служи директним измишљотинама, свесним извртањем чињеница, свесним обмањивањем радних маса.

Руководиоци братских партија у појединим земљама знају на пример врло добро да ми о резолуцији Информбироа уопште ни до данас нисмо званично обавештени, да она нашој Партији од њихове стране уопште није достављена, него да смо је морали хватати из извештаја агенција. Они су хтељи да је од нас што дуже сакрију, да би имали више времена да развију »критику« против нас пре но што ми могаднемо одговорити. После саветовања Информбироа на коме је резолуција донета, лежао је у Београду у штампарији већ припремљен слог целог броја листа »За чврсти мир и народну демократију«, а била је резервисана празна само цела прва и пола друге стране за резолуцију и уводник. Али то је тако остало и кад је редакција тога листа имала текст резолуције, иако није било никакве сметње да се она унесе у лист. Редакција то није учинила „него је понела матрице осталих сложених страна у Букурешт, где је отштампала број. Дотле је она већ била отштампана у »Борби«.

А сад има листова и руководилаца комунистичких партија који изјављују и штампају да ми нисмо објавили резолуцију Информбироа, јер смо хтели да је сакријемо од наших маса! Тако је поступио секретар КП Француске Дикло, тако је поступио орган КП Италије »Унита«, који три дана после објављивања резолуције у »Борби«, када су већ многе наше организације њу продискутовале уз изјаву

нашег ЦК, пише да она у Југославији није објављена! И »Унита« још додаје: »Последњи број билтена Информбироа који се штампа у Београду неће изаћи, јер би морао да донесе целокупни текст резолуције«.

Али, док смо ми резолуцију Информбироа објавили одмах чим смо је добили у руке, дотле ни до данас ни један лист партија из Информбироа пије објавио изјаву нашег Централног комитета. Ко онда крије ствари од свог чланства, ко спречава објективно расправљање »спора« пред масама и ко га избегава, ми или наши »принципијелни критичари« 2

Исто јутро кад листови у Београду објављују резолуције београдских студената у којима се осуђује резолуција Информбироа и одобрава став нашег ЦК, орган КП Чехословачке објављује лажну вест, измишљену од једне американске новинарке, да су београдски студенти устали против нашег руководства. »Иманите« и »Се соар« утркују се у. доношењу подлих измишљотина о разним споразумима Југославије са империјалистима. Ево наслова из једног броја »Иманитез«: »Вашингтон обећава нову помоћ Титу«, »Тито тражи 500 милиона долара од Међународне банке и потписује трговински уговор у Лондону«. Под крупним словима »Иманите« износи да уговор обухвата износ од једне и по милијарде франака. Затим »Иманите« преноси вест деголистичког листа »Пари прес« да се у Вашингтону воде преговори за укључивање Југославије у Маршалов план, па каже: »Ове гињенице (ја сам подвукао, Ме П.) показују јачање економских веза између Југославије и англосаксонских сила«. Не стиди се »Иманите« тога да прља своју славну традицију преношењем из деголистичких листова таквих клевета против једне братске партије, коју хоће да »спасе« за демократски фронт, ни да обичне трговачке послове међу државама тумачи као прелаз Југославије у табор империјализма, заборављајући да су и Пољска и Чехословачка и тражиле и добиле зајам од те исте Међународне банке, као и да је Пољска закључила скоро у исто време кад и Југославија трговачки посао са Енглеском за неколико пута већу суму, што је, уосталом, сасвим у реду. Мисле ли француски руководиоци да ми треба да се од. рекнемо свог сопственог злата и равноправне спољне трговине само зато. да бисмо избегли да им не дамо прилике да кажу да смо се продали империјалистима2 Нека им на то одговори следеће место из часописа »Вопроси економики« од априла 1948, који у уводном чланку »Сви путеви воде комунизму« каже: »Совјетска држава полази од могућности и пожељности сарадње између социјалистичког система и капиталистичког. Економске везе међу свима земљама, при условима пуне равноправности, јачају њихову економију и претстављају фактор који помаже учвршћењу мира«. (»Вопроси економики«, број 2, април 1948, стр. 14).

ж

Треба ли још примера беспринципијелности оних који нас нападају за издају марксизма-лењинизмаг Ila добро, ево још примера. У органу Информбироа »За чврсти мир и народну демократију«, њен уредник Јудин у броју од 15 фебруара ове године, у чланку поводом стогодишњиве Манифеста Комунистичке партије, товорећи о томе како се Енглеска копрца у економској кризи, написао је ово: »У исто време Југославија, која је доскора уствари била колонија енглеско-француског капитала, полуаграрна земља, ступивши на пут социјализма, постиже такве успехе у економском и политичком развитку, да није далеко време кад ће она почети да престиже Енглеску«. А сад зову уображеним људима нас који тако нешто никад нисмо рекли. Или да узмемо питање Народног фронта. Свако зна шта