Народна милиција

лења, износи од 7 до 21 дан, просечно 18 до 14 дана. То се време зове инкубација.

Први знаци оболења тифуса не разликују се од знакова многих других оболења. Тек након неколико дана лекар почиње мислити на тифус. Прегледом крви болесника може се дијагноза, утврдити и крајем прве недеље болести „али изглед болесника, постаје типичан тек уласком у другу недељу болести и обично тек тада се дијагноза тифуса и утврђује.

У почетку болести болесник осећа јаку главобољу, изломљен је, не ради му се, по неки пут му цури крв из носа, температура, је нешто повећана али за прва три дана не достиже 39%. Болесник не осећа у тој мери болест да би морао лећи у постељу. Цочетком друге недеље болесник већ изгледа друкчије. То је тежак болесник. Лежи у постељи, има високу температуру, бунца, језик му је јако обложен, сув често црн и испуцан, усне покривене прљавом облогом, трбух поднадувен, има пролив итд. У таквом стању болест траје до краја треће недеље затим температура почне постепено да попушта, болесник је расвешћен и осећа се боље, док крајем четврте недеље температура потпуно пе спадне. Опорављење болесника траје по 5 до 6 недеља. Разуме се да еви болесници не оздраве, по неки пут умире по 2005 ни више. Тифусне болеснике по правилу треба упутити у болницу на лечење. Тамо се њихово лечење изводи под сталним стручним надзором, према томе сигурније него код куће, али смештај тифусних болесника у болници потребан је и ради издвајања (изолације). При лечењу болесника оболелих од тифуса треба водити рачуна, о следећим стварима: болесник треба строго да лежи у постељи, да узима само течну храну, да чешће пере уста, да му се при високој температури мењају облоге на, свака, два сата, да, се води рачуна да му се кожа, не оједе на местима, којима се ослања на кревет при лежању итд.

За заштиту од тифуса најважније је што је могуће пре упутити болесника, у болницу. Ако је то из ма каквих разлога, немогуће онда га треба, издвојити у засебној соби. Око њега треба да се налази и да га негује само једно лице. Никога другога не треба у болесничку собу пуштати. Ово лице мора пазити да, се и само не зарази, и мора водити рачуна о томе да се болест даље не шири. Ради тога је потребно:

1. У болесничкој соби носити већи бели мантил који се пред излазак из собе скида.

2. У соби код болесника имати један суд у који треба ставити 4 кашике крезола или лизола на, литар прокуване воде. У тој води мора. његоватељ болесника опрати руке сваки пут после ма каквог додира са болесником или са предметима у његовој употреби, али руке се у тој течности морају нарочито пажљиво опрати при изласку из болесничке собе. Суд са таквим раствором треба да, је спремљен покрај болесничке постеље да и он после свршене нужде, нарочито пре сваког оброка, опере

руке.

3. Нарочито је важно да се измет и мокраћа болесникова, дезинфикују. За ову сврху је најефтиније и најбоље кречно млеко које се прави на тај начин што се помешају два дела воде и један део гашеног креча. Овако справљено кречно млеко треба ставити у суд у коме тифусни болесник врши нужду. Меша вину измета, мокраће и кречног млека треба држати најмање 2 сата, пре него што се проспе у нужник.

4. Рубље болесниково треба, пре прања потопити у 50/ раствору крезола или лизола и у овом раствору држати најмање два сата. Посуђе за болесника не сме се мешати са осталим посуђем и треба га пре прања прокувати.

Лакше је спречити него лечити, каже наш народ. Поред пропива којих се треба држати приликом лечења тифусних болесника, сваки треба да зна још и следеће:

1. Руке треба прати чистом водом и сапуном увек пре јела и после свршене нужде, а особље које ради у кухињи или у ма каквој радњи са животним намирницама, обавезно још и пре почетка, посла,

2. Нужду вршити само у нужнику. Због тога треба настојати да сваки наш дом има нужник, који треба да је чист, са, бетонираном јамом и затворен да не би муве могле падати на измет. Нужду је опасно вршити близу извора и бунара.

8. Свака кућа и двориште треба да буду чисти и уређени. Важно је да се посуђе, хлеб и остале намирнице држе у орманима или покривени како на њих не би падала прашина и муве

4. Пазити на воду за пиће и храну. Не треба пити свакакву воду, нарочито се не сме пити речна, вода. Где год се за пиће употребљава изворска вода, нарочито по планинским крајевима, сваки извор треба претворити макар и у најпримитивнију чесму. Главно је да је извор покривен и да се вода из њега не црпе разним судовима већ да отиче преко каквог жљеба, или корубе и да се у отицању захвата. За појење стоке треба на, изворима, или покрај бунара уредити појила (дрвено или бетонске корито).

0 пресној храни, воћу и поврћу треба особито водити рачуна. Пресна храна садржи много витамина, њу треба употребљавати али је пре употребе треба добро опрати у чистој води.

5. Цепљење, вакцинација против тифуса до сада је дала ванредно добре резултате у сузбијању ове болести. Њу треба обавезно спроводити један пут годишње код свих особа које раде са животним намирницама као и свих других лица, која, се често, као припадници НМ, крећу на терену, а при појави епидемије тифуса код свега угроженог становништва.

Вакцинација је безопасна и бесплатна, зато свако од нас треба да се вакцинише против тифуса.

6. Како су клицоноше најопасније по разношење тифуса то све особе које раде по кухињама, мензама, ресторанима и другим радњама са животним намирницама треба, обавезно пре, а с времена на време и током запослења, лекарски прегледати на клипоноштво. U JUGOŠSILI SVIJI

Odlomak iz romana »BURA« Ilje Krenburga, koji je nedavno nagrađen Staljinovom, nagra dom prvog stepena.

Evo nas i u Jugoslaviji, — reče Babuškin.

Sergej se osmehnuo. Koliko je puta samo, čitajući u novinama o Titovim partizanima, on pokušao da sebi stvori sliku ove zagonetne zemlje: njemu se činilo da u planinama Bosne i Crne Gore rat još nije obukao maskirani ogrtač, nije naučio suv jezik gvožđa...

Ljudi su se peli na stene. Tenkovi su puzili strmim, uskim putevima. Penile su se. žute brze reke. Odjednom bi se pred nosem zacrnio tesnac.

Nemci su sada pokušavali da zadrže ofanzivu. Vođene su bitke.

General Beljski reče Sergeju:

— Potrebno je pošto-poto prebaciti tenkove. Narovčatov je došao u glupu situaciju — Nemci imaju tamo tridesetak motornih vozila, a on nigde ništa..

Kada je Sergej napravio divan most od šezdeset tona, Nemci su eksplozijom uništili ustave: voda je počela brzo da nadolazi, odnela štek. Inženjerci su žestoko radili — tenkovi su morali da pređu pre svanuća.

— Vezuj za drveće! — vikao je Sergej.

On je sam vukao užad. Bila je hladna noć, a on je svaki čas brisao čelo.

Odavno je on prestao da mesec smatra nečim apstraktnim, gotovo prijatnim: mesec je bio neprijatelj. Tamne noći nežno je nazvao: »inženjeriske«, A ta noć bila je svetla, neprijateljiska. Nemci su osuli vatru na prelaz. Mesec je zašao

16

u dva časa po ponoći, most je već bio gotov. Sergej je spavao do svanuća. Ujutro je s uživanjem razgledao most. On je u tom trenutku, šta više, zaboravio ma, okolne planine, na zlatno granato drveće, na to da je on — u Jugoslaviji. Most je za njega bio pre svega — most, kao boje za slikara ili lale za baštovana.

Ali zatim je neukrotivi grubijan »vilis« pojurio dalje...

S jugoslavenskim „partizanima Sergej se sreo kišne, hladne jesenje moći. Bio je kod generala Beljskog kada је ađutant javio da su stigli pretstavnici Jugoslavenske armije.

U kuću uđe njih troje: kapetan Luković, bivši student prve godine Beogradskog univerziteta, visok, veoma mršav seljak Mirko i lepa, crnpurasta devojka koja se zvala Vida. Luković priđe generalu, uzbuđeno reče:

— Druže!

Poslao ih je pukovnik Jovanović. Kapetan je referisao. Beljski je katkad prekidao tumača: »Razumem« ... Ovo je mali srpski grad, četrdeset kilometara južno odavde... Puta onamo nema — most je uništen eksplozijom. Partizani su oslobodili bili gradić još u septembru, ali jutros su došli Nemci s tenkovima... Pukovnik Jovanović ima samo četiri topa...

— Koliko oni imaju tenkova? — upita Beljski.

— Osam ili devet, i to dva velika...

— Žao nam je stanovništva — reče Mirko, — oni će i decu uništiti. Pukovnik Jovanović kaže: »Ako je samo Crvena armija blizu« .