Народна милиција

operacije u krajnjoj liniji da, proizvođač za svoju robu makar i pošredništvom novca dobije neku drugu njemu potrebnu robu. Takav novac je bio samo novac, a no kapital. Kapitalistički zakoni proizvodnje kojima diktira stihija tržišta i anarhija proizvodnje nose u sebi takav pečat da se ulaže u privredu novac radi toga da, bi se dobilo više nego je uloženo. Znači da novac postaje kapitalom onda, kada u svom opt:caju se povećava, kada njegova vrodnost narasta. Tako kada, je novae u svom kretanju ponovo dospeo u ruke svom vlasniku sa svojim priplodom vlasnik ga onako uvećanog, pretvorenog u kapital ponovo stavlja u promet odakle mu ponova donosi višak, i te operacije se ponavljaju u beskonačnost. Bitno je da kapitalistu kod ovih operacija uopšto ne interesuje u kakvu robu i radnje ulaže svoj kapital, njemu je u odnosu na robu svejedno da li je novac uložen za brašno ili topove, njega samo interesuje [0 da ga uloži u one poslovno operacije iz kojih će izvući višak vrednosti, u operacije koje omogućuju brzo i veliko uvećanje kapitala. Postavlja se pitanje kako je moguće da, se novac pretvori u kapital kada, kažemo da se na tržištu robe razmenjuju prema njihovoj vrednosti. Pokušavalo se je dati odgovor na to pitanje tako da je to uglavnom posledica prevara; naime vlasnik novca na tržištu prevari vlasnika robe plaćajući za, robu manje nogo što ona vredi. Ali to objašnjenje je neprihvatljivo prosto iz razloga Ššlo na fržištu nisu ljudi podelieni samo na, kupce i prodavce, nego je svaki od njih istoутетепо 1 kupac i prodavac, te proma tome koliko izgubi kao prodavac, toliko zaradi na drugoj robi kao kupae. Odgovor na Ovo pitanje ne fireba tražiti u tome da li se roba u danom momentu prodaje po svojoj vrednosti ili ispod nje. Malo pre je rečeno da se novac pretvara u kapital ako uložen u neku operaciju svom vlasniku donosi neki višak. To se može pretstaviti sledećom Tormulom: novac—S9ĐODOı——NnOVACH. Ovo povećanje vrednosti, ij. pretvaranje novea u novac, dolazi iz robe, a ne iz novca. Za razjašnjenje ovoga pitanja treba, poći od stvaranja upotrebne vrednosti» Naime, vlasnik novea, — kapitalista, na tržištu nalazi i kupuje jednu naročitu robu. Ta, naročita roba je radna, snaga, koja, prefstavlja skup fizičkih i duševnih sposobnosti čoveka koje om, kako kaže Marks: »stavlja u pokret kad god proizvodi upotrebne vrednosfti«. Dakle on na tržištu nalazi radnika koji da bi njegova radna, snaga, bila, roba treba da je lično slobodan i drugo, da nema, ništa drugo da proda sem svoje radne snage. Marks kaže: »Prema tome, radi pretvaranja novca u kapital mora vlasnik novca da zatičeo na robnom tržištu slobodnog radnika, slobodnog u dvostrukom Smislu, da kao slobodna ličnost raspolaže svojom radnom snagom kao svojom robom, a da s druge strane nema na prodaju drugih roba, da je lišen i go, da je slobodan od svih stvari potrebnih za ostvarenje njegovo radne snago«. Dakle radna snaga, to su Živi ljudi kojima su potrebna sredstva, za Život, sredstva, za, održanje radne snage. Pri određivanju vrednosti radne snage, naime donje granice njene vrednosti, polazi se od vrednosti minimuma sredstava, koja, su pofrobna, za održanje te radne snage u normalnom stanju, tj. sposobne za rad. Toj vrednosti se dodaje vrednost sredstava, potrebnih za održanje porodice radnika i sredstva, za njegovo obrazovanje, tj. osposobljenje koje zahteva njegova, profesija. Ovde ireba napomenuti da, radnik Trodaje ka,pitalisti svoju radnu snagu na kredit, tj. nikad mu se unapred no plaća. To znači da radnik uvek kreditira kapitalistu i da ovaj novac koji pripada radniku uvek ulaže u operacije koje mu donose višak vrednosti — zaradu. Objašnjenje kako se novac pre(мага u kapital, kako se dolazi do viška vrednosti daje sam proces proizvodnje, tj. izrada robe. Na primer pogledajmo izradu jednog para, cipela. Materijal za cipele (koža, đon, konae, ekseri i dr.) staje kapitalistu 100 dinara. 'Paji materijal preobražen u

cipele vredi isto fioliko ij. 100 dinara. Pri izradi tih cipela upotrebljen je alat kapitaliste koji nije uništen, on je recimo izgubio od svoje vrednosfi 10 dinara, zato tih deset dinara koliko je oštećen alat kapitaliste pridajmo vrednosti cipela. To iznosi 110 dinara. Dalje za izradu tih cipela jedan radnik koji se za, osam satni radni dan plaća, 80 dinara je uftrošio 7 sati rada Što iznosi 70 dinara. Dakle te стреје vrede svega 110 plus 70 Što izmosi 180 dinara. Mođutim ove gotove cipele se prodaju 250 dinara. Sad imamo ovakvo stanje. Kapitalistu su faktički ove cipele koštalo 180 dinara a, on ih prodaje za 250, dakle zarađuje 70 dinara. Rekli smo da je materijal kapitalista kupio za 100 dinara, a, da i pretvoren u cipele vredi isto toliko, onda smo dodali doset dinara koliko je oštećen alat, onda jasno је i lako pogoditi da, kapitalist onih 70 dinara zarade otima, »vadi« iz rada onog radnika. Ali ne samo 70, jer cipele su izrađene za 7 radnih sali nego mu otima.,i vrednost rada za onaj osmi radni sal, tj. još deset dinara. To znači da je kapitalist na uloženih 180 dinara koliko su ga faktički koštale cipele zaradio, tj. dobio viška vrednosti 80 dinara.

Dakle radnik stvara višak vrednosti a kapitalista, ga prisvaja. Otuda za kapitalizam karakteristično je s jedne strane svoopšta, proizvodnja, robe, gde se i radna snaga protvorila u robu, i s druge sirane ne samo proizvodnja robe — upofirebna vrednosti, nego i proizvodnja viška vrednosti. Ova proizvodnja viška vrednosti је osnovna karakteristika kapitalističke privrede i izražava klasne odnose proletarijata, i buržozije, odnose koji su nepomirljivi i antagonistički (neprijateljski).

Dakle, kapital nije svaki novac ili vrednosna stva!, меб se one pretvaraju u kapital (novac i druge vrednosti) samo u кар talističkim odnosima, gde se pomoću njih proizvodi, a višak vrednosti prisvaja kapitalista. Onaj deo kapitala, koji je kapitalista uložio u sredstva, za proizvodnju (alaf, mašine, zgrade itd.) zove se postojanim kapitalom, dok onaj deo kapitala koji se ulaže u kupovinu radne snage, usled toga, što se veličina 'toga, dela, menja i što taj deo kapitala stvara ne samo nove vrednosti i višak vrednosti (koji je takođe različite veličine), naziva se promenljivim kapitalom. ,

Marks kaže: »Onaj deo kapitala koji se preobraća, u srodstvo za, proizvodnju, tj. u sirovinu, pomoćne materije i oruđa za rad, ne menja dakle u procesu proizvodnje veličinu svoje vrednosti. Zato ga zovemo postojanim (konstaninim) delom kapitala, ili kraće: postojani kapital. Naprotiv, onome delu kapitala koji se preobraća u radnu snagu, menja, se vrednost u procosu proizvodnje. On reprodukuje (ponovo proizvodi) svoj okvivalenat (protuvrednost), a povrh njega još jedan suvišak, višak vrodnosti koji se i sam može menjati, koji može biti veći ili manji. Iz postojane veličine, ovaj se kapitalov deo pretvara u promenljivu (varijabilnu). Zato ga, zovemo promenljivim delom kapitala ili kraće: promenljivi kapital.« Kapitalisti kao i njihovi ekonomisti prećutuju ovu podelu kapitala, jer ova, podela otkriva i ulogu ovih raznih delova, kapitala, u oksploataciji radno snago.

Razvitkom Rkapitalističke proizvodnje raste opšta masa kapitala, ij. i njegov postojani i promenljivi deo. Ali oni no rastu u istoj proporeiji, mnogo brže raste postojani kapital uložen na зуаkog radnika, u preduzeću. Odnos izmođu postojanog i promenljivog kapitala Marks je nazvao organskim sastavom kapitala, koji može biti visok i nizak. Visoki organski sastav znači moderno tehnički opremljeno preduzeće, dok niski organski sastav znači, naprofiv, da je preduzeće slabo snabdeveno takvim sredstvima, za, proizvodnju, odnosno snabdeveno je u malom broju i zastarelim sredstvima za proizvodnju.

(Nastaviće se.)

—aI––—CZ—:I10–—j—mzm—:—:17;1505.:1–—10—00—–0:č: II HMHEEa\Ći