Народна милиција

Међутим, снег је падаб све жешће, а предео куда је војска. пролазила све дивљачнији. Међу огромним каменитим горама јурила је бесна река. Темска. Ваљајући се са страшном хуком преко хралавог камења, дерала је кроз пусте планине, а снег, који се с каменитих висова доле у реку ваљао, претварао се у мутну пену...

На једноме месту поред саме реке подизао се један крст од камена... Више њега го камен, рекао би до неба допире; сигурно носи онога име што је ту на реци сахрањен... То је обичај планински: онде где погинеш, онде ти и гроб ископају ... Наједанпут се у војсци зачуо весео жагор, а после гласни узвици: »Манастаир! Манастир!«...

— То је манастир Темски — рече Радета, погледајући у капетана, — а црква носи име Св. Ђорђија.

Капетан погледа у сат:

— Прошло подне!...

Утоме приступи један поручник;

— Господине капетане, време је одмору!... Војници су малаксали од умора и тешког напрезања: није шала, снег више појаса, па, онда, вејавица H KOmaBAl...... |

Капетан командоваше: »Вољно!...« сода или часак беху пушке у пирамиде сложене, а поред манавтиреких зидина простреше војници своје торбе: хлеба, сира„меса, лука, све пуца

за ушима!... Ко је пре три'ест година извубио »апетит«, ту би га на снегу нашао!... Калуђери изнеше ракију, и то је било добро дошло!... Многи од војника рече: »Бог да прости!...«'

А неки шаљивчина додаде: »Нема да мене изаберу за скупштинара, а баш бих предложио да се свака трећа кућа прогласи за манастир!... Та шта им само ракија вреди, а молитву и да не спомињем!... Поред оваке ракије могао бих се и ја, овако грешан, посветити !«

Издалека су грмели топови.

— То Турци вичу »На здравље ти ракија!...«

— Сад ћемо и ми тамо, да се по реду захвалимо...

И официри, извадише из својих кожни» торбица неколико кутија сардина које су им врло добро пријале; затим се обредише гломазном чутуром у којој је кипело жупско црно вино.

— Диван предео! — рећи ће Рашић, погледајући снегом покривену околину... — Како ли тек лети и у пролеће изгледа 2...

— Ја бих се смео кладити — рече други поручник, Пачић, који је у птицама уживао, — да на оном дрвету с оне стране Темске славуј пева!... Баш као у нашем Топчидеру!...

— Вала, ако тако пева — смејао се Веса, — као што ови калуђери српски говоре, онда је црњи од чавке... Напослетку, џаба ти манастира и њихових славуја!... Београд, па Беота a) =

— И ја ти, Весо, волим Београд и у њему једну коју ја знам — рече Ђура, — него све ове планине и њине жаболике славује!...

— Ово место и није за живот!... — рећи ће капетан који је у последње време, ћутећи, нешто премишљао... — Сувише су пусте и дивљачке ове горе и планине, него да би човек у њима уживања могао наћи!... Али за гробље!... Ено, видесте под оном огромном стеном онај каменити крет!... Никакав друм не води поред њега, цврчање и шкрипање рабаџиских кола неће му узнемирити изнуренг кости... Такво се место може назвати: вечни мир!...

— Та већ кад и дотле дође, онда бих опет волео Палилуско гробље!

. — Право, Весо!... Та само субота шта му вреди!... Ракија, вино, печење и колачи; читаво весеље!... Па онв младе удовице!... Боже прости, а човеку и у гробу да се преврну

кости!...

Радета, који је све то прислушкивао, смешећи се, изрече своју пресуду:

— Ја ове младе официре не бих тамо ни сахрањивао, могли би се једне ноћи повампирити, приличније је за, вас бојиште!... Капетане!... Погледај навише, оно се неки коњаник спушта... А баш је добро коња, ознојио! Све се пуши, сиромах...

— Па то је Јова Поповић!... — викнуше официри и сви му салутираше... Он узе капетана под руку, шапуташе нешто се њиме, после два-три минута обојица се повратише...

— Само јуначки! — рече потпуковник Поповић, — Ово је, капетане, сон нашем ратовању!... Будућност српска у нашим је рукама!... Што захватимо!... Сад бих, чисто, пожелео да, нам се баталиони претворе у дивизије!... Збогом!...

Потпуковник ободе коња и брзо као стрела појури путем откуда је дошао... Затим није ни три минута потрајало, а баталион беше спреман... спреман за бој...

— Скорим кораком напред!"

Сад св већ и трубе чују с бојишта. По самом командовању виде официри да се мучно напредује: дошло је већ и до ситног оружја, чујеш како куршуми зврје, понека граната допире до самог баталиона; кад ветар духне, а он читаве облаке пушчаног дима носи “у коб. Капетанов ђого тресе бесно гривом, узмучио се, бела пена му покрила, груди, фркће, а из ноздрва, му куља густа пара. Сад једна граната претури преко баталиона... — Осетише' нас — рече капетан, — ал ће нас и боље осетити!... Само напред, жур'те се, јунаци!... То со Будим-дела гађају“... А оно онамо биће Нишорг...

То што се пред њиме белело, беше доиста Нишор! На стрмим његовим висовима пружала се лепа висораван; ту су се Турци добро укопали, а батерије им заузеше дивне положаје!... Господарили су целом околином!... Али узалуд: дође време да се греси кају! Крагујевчани и Рудничани беху им страховити полаженици! Оздо се лепо види како обе бригаде храбро нападају; већ се многа лешина црни на беломе снегу!.. Сад и трубе засвираше јуриш!... Колона за колоном лети кроз снег и маглу, гази преко српских и туреких лешева... Али и Турци оборише живу ватру; грми картеч и граната, руши убојне српске редове... Турци са Будим-дела, кад су опазили да Грочани управо Нишору деру наперише све батерије па тај баталион, не би ли га задржали... Али тешко ће им поћи за руком. Карановић разиграо ђога, па једнако облеће око баталиона: — Напред, јунаци!... Још мало!... Хајде! Хајде! Хајде!...

Војници удвајају кораке; већ су под самим Нишором.

— Капетане, — рече један од официра, — сад бисмо већ могли пуцати %

— Никако — рече капетан, — данас ћемо штедети барут!... Видиш, пријатељу, да нас Турци са Нишора још ни спазили нису... То је добра прилика да их јуришем изненадимо... Разумете ли2... Ову ће битку јуриш решити!...

Официри салутираше...

— Стројте колоне!

— Јунаци!... — разлегао се капетанов глас пред устројеним колонама... — оне лешине што се онамо по снегу у својој крви купају, ми ћемо да светимо!... Ми ћемо бити осветници

њиних претрпљених болова!...

Трубе свираху јуриш!

— За мном, јунаци!...

Викну капетан коме је чисто пламен уз образе лизао, а добри ђого, као да, је окрилатео, брже од самога ветра прелеташе преко камења и провалија... Огромно »Ура!« разлегало св по баталиону ... Крагујевчани и Рудничани, охрабрени том ненадном потпором, поновише своје јурише... На све стране настаде ужасан покољ, ломљава!... Капетан Карановић већ је пред самим шанцем. Читаве турске чете нишане у њега, али њега као да не бије олово. Један Арнаутин искочи из шанца и с голим бајонетом тражаше груди капетанове, али у исти мах кад је мислио да хладно гвожђе у крви капетановој огреје, клону, блед као крпа, а десна рука с пушком уједно паде у снег... Капетан му је до рамена пресекао!...

— Ура! — понављао је грочански баталион, хитајући своме капетану у помоћ, али сви напори не помогоше!... Каменита стрмен, а, после, дебео, непросечен снег... Немогуће!... У тај мах наново нанишанише у капетана...

Баталион застаде.

— Погибе капетан! — викну Радета. А кад је видео да је с турског шанца други један Арнаутин прискочио да му главу сруби, као рањен лав викну наново: — Не дајте капетана!

На његов глас долетеше прваци из баталиона, али их Турци узбише и други јуриш задржаше...

— Ено, и главу му одрубише! — викну Радета, очајно... — Ја мислим и сам лав, да види човека у његовој Јарости, уклонио би се... — У баталиону настаде ужасна врева; псовале ву се најгадније псовке, ружило се, викало: »Напред!... Напред!... Јуриш! Ура!... Освета!...« И као разјарени тигрови улетеше у турске шанчеве. Није трајало ни пет минута, а шанчеви беху пуни турских лешева...

Капетан је био освећен... Али на њему не беше више главе...

• з ,

Тврде турске позиције на Нитшору и Будим-делу у српским су рукама. : -

Тело Карановићево, са главом заједно, по заповести пуковника Љ. Ивановића, сахрањено је на самој обали реке Темске, а према манастиру Св. Ђорђија... Ту је његова јуначка душа! нашла вечни мир!... И то се место сада зове: Капетанов гроб,

23