Народна милиција
ЂУРА ЈАКШИЋ
КАПЕТАНОВ ГРОБ __.
Пре 70 година умро је један од највећих српских песника и приповедача, Ђура Јакшић. Умро је у доба када су се у Србији почеле јављати напредне идеје, када је Светозар Марковић посејао семе социјалистичког покрета. То је доба, када је Србија, делимично ослобођена од туђинског јарма, поновно била поробљена од домаће господе који су, од среских начелника до монарха немилосрдно вршили своју улогу пљачкаша и силом ударили темеље доцнијој политичкој и финанциској моћи домаће буржоазије. То је било доба предвечерја жестоке битке против домаћих експлостатора, која је нашла свој победоносни завршетак тек 70 година касније, када је у нашим данима народна револуција ликвидирала монархо-капиталистички режим бесправног насиља и неограниченог израбљивања радног народа. у
У тој борби учествовао је и Ђура Јакшић.
Цели живот Ђуре Јакшића проткан је сталним прогонима које је он трпео од стране тадашњих власти. Прогонили су га зато, што власт није трпела »човека и челик« Јакшића, који је читав свој стваралачки рад посветио слободарским и патриотским идеалима, Он се жестоко оборио на режим и на све његове носиоце који одишу непоштењем, подлошћу, профитерством, на све оне пузавце и улизице режима који су били »удеоничари у отимању«. Ђура Јакшић није поштедео ни једног претставника и слугу експлоататорских класа. У многобројним приповеткама и песмама, он скида маску и открива сву одвратну голотињу властодржаца и њихових слугу, од полиције и цензуре до калуђера и зеленаша.
Ђура Јакшић је читавим својим песничким бићем тежио за слободом. Његова љубљена, како он сам каже, има дивно име: Слобода. »Зашто, на пр. да се сваки први јануар почиње св. Василијем% Зар не би могло стајати, на пр. дан први: Света Слобода, и то црвеним словима; дан други: Свети Слободни Састанци; дан трећи: Света Олободна Штампа; дан четврти: Света Удружења; дан пети: Света Искрена Окупштина, итде«
Дело Ђуре Јакшића прожето је неизмерним духом патриотизма чији печат носе скоро сва његова књижевна дела. Песник родољуб, пева славној слободарској прошлости Србије, одушевљава се витешким делима Срба у бојевима против тирана — завојевача. Борба за ослобођење не само Срба, него и других југословенских народа, нашла је свој одраз у делима Ђуре Јакшића. Он је песник вековне ослободилачке борбе наших народа.
Ђура Јакшић је био песник високих идеала слободарства и патриотизма који је живео и радио у дубоком убеђењу да »у времену које ће векови донети неће бити силе ни бајонета....«
Поводом 70-годишњице његове смрти доносимо, као књижевни прилог, одломак његове приповетке »Капетанов гроб« у којој су јасно изра-
жене родољубиве и слободарске црте његове књижевне и политичке фигуре.
Баталион је путовао усиљеним маршем. Негде се ишло и дан и ноћ... Путови дуги, кратки одмори, снег, као помаман, завејава стазе и друмове; дубоки јендеци и поточићи изравнаше се са стрмим обалама; поред путова беле се кладе и дебели храстови. Кад вејавица мало престане, а из густе ма-
глушине привири сунце, видиш из далека беле врхове књажевачких висова.
Да си у топлој соби, не би се могао сит нагледати те природне дивоте: по бледим модрикама далеких планина, баш као сребро, блеште врхови и стране планинске: негде пристане и облак уз њих, тешко га је одвојити: изгледа као нека, огромна стена што се у самоме небу губи! Често ти се учини да на њој гледаш гранате јеле и борове, снегом завејане, другдаш ти се прикаже, као нека, запаљена тврђава из које куљају бели облаци дима; још да чујеш лубарде, помислио би да си негде на Кавказу; а да у дубокоме снегу угледаш неку завејану Коњску лешину, а поред ње пребијено дугачко копље, ти би био уверен да то витешки козаци са страшним Черкезима. бију бој -
Капетан иђаше сам пред баталионом; кукуљу је дубоко спустио на очи, а стражњом половином шињела заогрнуо је доброга коња. Занео се у дубоке мисли. Од времена, на, време погледа у даљину, после опет загњури главу у шињел, потапше коња по знојавоме врату, коњ фркне на широке ноздрве, а из њих куља као дим она врућа пара; а затим потресе густу гриву, па, као охрабрен, бржим кораком граби унапред...
Сад се капетану чини као да је ту околину у којој се налази видео, као да му је добро позната; а коњ се хтеде странпутице неке прихватити. Шта, је то%... Он је од прилике знао да се налази близу Књажевца; али су снегови и сметови сву околину преобразли, нипошто не би могао поједина места, именовати!... Све је то добило други облик!... Мале речице и поточићи ћутаху мирно, завејани снегом, кладенци затрпани, дрвета, по којима си раскренице познавао, или су ветрови пообарали, или су до половине завејана, никада не би рекао да Cy то они гранати храстови што су те пре кратког времена милостиво расхлађивали... Он погледа по баталиону који је дурашно корачао за њим, видело се да некога тражи очима... Из треће чете исправи се једна момчина, главом већи од осталих, бркови му густи, големи, плећа. широка, а на, отрцаној блузи сјаји се златна медаља. за, храброст.
Капетан га је угледао; мигну оком на делију, он узе пушку »пред перси« и приђе ближе капетану:
— Шта заповедаш%
— Хтедох те упитати, Радета, какво је оно брдо пред нама
22
Радета се незграпно насмеја;: — А зар не познајеш Тресибабу2... Богме си добро могао
заборавити осам дана јуначких мука!... Та ту ти је и добар ђого под тобом рањен баш у слабину... Мислим да му се још познаје... Па ту сам и ја... — додаде, онако сељачки смешећи се, — добио ову златну медалију!...
— И три ране... — доврши капетан.
— Које су залечене! У
— Не осећаш више болова2...
— Кад се време мења... Ал' онда испразним понеку пљошчицу старе жабарке, па бих поред болова, и 'певати могао...
Капетан је видео куда циља Радета. Он скиде с врата плехану чутурицу, па је додаде своме бојном другару:
— Иако није жабарка, али вреди!
— Ваљана, здравља ми, капетане! — рече момчекања, пошто је добро потегао из чутуре... — оваке ни цар не пије!
Путовало се даље...
Пут преко Тресибабе доста је мучан, јако искривудав, а, после, и стрменит... На врху брда, на једној равни, виде се развалине некадашње механе: дуварови опаљени, а црн оџак
пружио се као неки гарави костур каквога препотопеског ч0века; тврда му ребра звече на, ветру, а голо теме покрива му снег! Баш као што и приличи големој старости!,.. ба. поносом гледа, доле у низине, као да се још сећа Турака и Черкеза...
Око механе, близу и далеко, раштркано усађене големе кротаче; кад сунце залази, оне на миље далеко пружају своје жалостиве сенке; то су тужне успомене прошлога ратовања... То су гробови храбрих синова ове наше крваве отаџбине!... Кад је баталион поред њих пролазио, капетан салутираше, а официри командоваху: »Пред перси!«
Војска је одавала почаст онима који су за слободу изги-
нули... Ко зна колико ће се од њих вратити са, бојишта 2... Али кад гинете, гините тако да вам и унучад пепео благосиља!... Големи дрвени крстови иструлеће на гробовима -вашим,
а научници повнијех векова вадиће оловне куршумв из костију ваших, па ће их као реткост — јер у времену које ће векови донети неће бити силе и бајонета — по величанственим музејима остављати свету на видик са натписима: »Оваквим оруђем
убијани су заточници слободе људске!... Мир пепелу њиховом!«... У густим колонама јуришали су непријатељи; картеч их је брисао, колоне су падале, а на њино место нове су се образовале, да још већом жестином нападају... Откуд толико људи у цара тиранина“... Или је, зар, цео свет својим златом потплатио, да у служби његовој изгине2,.. Међу лешевима беше Турака, Маџара, Курда, Черкеза, Инглеза и Немаца... Европа и Азија надметаше се ко ће сјајнији курбан Пророку принети...
На том страшном месту командовао је Ђура Хорватовић!... Ти висови су бесмртни сведоци славе и величине његове, саучесници битака у којима се један млад народ са големом Азијом борио...
Баталион је био већ близу Јаловог извора, а капетан се једнако освртао, погледајући на оне тамне сенке големих кретова што се на снежној белини високих планина црнеше, па као у неком заносу рече:
— Вбогом, другови прошлих бојева!... Збогом!... Можда ћемо се скоро видети...
Ободе доброга ђока, па као муња полете унапред. М
Снег је падао све гушћи... Магла, се спустила, не видиш
ништа пред собом ни око себе — чујеш само како гракћу вране по хладноме ваздуху..
Близу Церова чула се потмула грмљава, баш као кад се земља тресе.
— Нисмо издангубили!... — рече у себи капетан. — Ову ћемо битку ми решити!,..
И баталион је осећао да ће у борбу ступити: један је другом нешто шапутао, ранци се брижљиво припетљаваху на рамену, опанци се притезиваху; а који је при себи имао неку парицу, старао се да што боље кесу тканицом притврди; а оружје беше у свакога добро осигурано! Србин је заљубљен у њега!... Видећеш га, кад му после кише сјајна цевка зарђа, а он је поваздан риба, а зејтина ако неће у пасуљ ни достати, али се толико мора наћи колико да се пушка, намаже.,.