Народна милиција

пије могао користити као раније. Али у то време човек је имао више културе. Он је сигурно распознавао крике појединих животиња, распознавао је шумове које је производио приликом обављања различитих послова. Осећајући да постоје разни звуци при раду он је при објашњавињу својих жеља другима пуштао крике сличне звуцима дотичног рада или крицима животиња. Ови крици сада су се разликовали од ранијих. Човек је користио узвике својих предака и шумове природе, али им је дао сасвим друго, човечје значење. У сваком његовом новом крику осећао се и нови смисао неопходан за његов разговор. Тако су прве речи које је наш предак изговорио биле имитирање приредних звукова, — нарочито звукова рада, затим повици и елично. Познати летонски познавалац језика Тидеман рекао је: »Људи су приметили да покрети изазивају звуке... и шта је било природније него да се користе тим открићем и да тонове употребе као знакове својих мисли« Подражавајући природу или животиње, човек је једном речи исказивао целу мисао. Остатке такбог говора свакодневно можемо чути у нашој средини. Кад неко зими с улице уђе у собу и узвикне »брррр« ми већ разумемо цео смисао изговорене речи. То је исто као кад би рекао »ала је напољу зима«. Али ове поједине речи, које су значиле целе реченице, зависиле су од момента актуелиости, то значи да их човек није могао

употребити увек. Кад би неко лети ушао у собу и yaBH-'

кнуо »брррр« ми не бисмо разумели шта је хтео с тим да каже. Тако је било и код наших предака. Немогућност да искажу сваку мисао нагонила их је да прошире свој речник, да не дају имена само стварима, него и појавама, уопштеним појмовима, апстрактним именицама. Даљи развитак друштва и човекове културе тражио је јасније ивра-

жавање и богатији речник. Развитак језика текао је врло“

споро, али увек у складу с развитком друштва и човекове мисли.

Код старих људи било је више начина споразумевања. Поред кинетичког и фонетског говора, људи су се споразумевали и помоћу паљења ватре, лупњаве, вике. Неки урођеници Конга и данас се споразумевају помоћу бубња. Изводећи различите звуке ударцима у бубањ, урођеници су у могућности да изразе врло сложена саопштења и вести.

Постоји једна назадна теорија којом се тврди да. је раније био један једини језик — праотац свих данашњих језика. Проповедници такве теорије говоре да су сви људи раније говорили једним језиком, без обзира где су се налазили. Међутим, такву теорију побијају како раније тако и данашње чињенице. Ако бисмо веровали да је стварно постојао само један језик, онда то значи да су између људи постојале блиске везе или да су сви наши претци једно време живели заједно, а затим се растурили по свету. Уколико би се нешто као заједничко, или боље речено елично, могло приписати првим људима, онда би то била мимика, и гестови, јер су сви људи пре фонетског говора употребљавали кинетички говор. Он је донекле био сличан. Покрети руку, лица и осталих делова тела означавали су углавном сличне појмове. Па и данас код свих народа, стављање прета на затворена уста значи ћутање. И кад би, рецимо, наш човек то учинио негде у Аустралији, њега би потпуно разумели, иако не би рекао ни једне речи. Међутим, говорви језик има посебне корене у свакој групи народа. То зависи како су поједине групе људи схватале извесне шумове, који су били произвођени при раду. На формирање разних језика утицала је и боја гласа појединих група људи. Врло велика је разлика између данашњег италијанског и немачког језика. Неки говори су тврди, оштри, док су друви благи, мелодични.

Први, мали и дивљи језици постепено су се утапали у веће и савршеније јузике. То је управо побијање теорије о постојању једног прајезика. Може се тврдити да је раније постојало врло много језика са којима се служио мали број људи, поједине људске групе. Ево једног очигледног примера: познато је да је амерички континент отвривен ток крајем ХУ века и да пре тога није било никакве везе између европеких и америчких народа. Значи да није било никаквог заједничког додира за настајање

и развитак језика код народа на америчком и европском континенту. Даље значи да су језици потпуно одвојено настајали код појединих група народа. Исто тако као што пре 500: година није било никакве везе између Европе и Америке, тако н у старо време пије било блиских и скоро никаквих веза између појединих група људи на једном континенту. Тачно је да су први људи почели да се удружују у групе да би се лакше одбранили од дивљих звери, ловили и вршили друге послове и да су се у групама стварали језици, а не код појединаца. Али у прво време

· заједничких људских односа, удружених снага, у ширем

смислу није било, а према томе није било ни заједничког језика.

На развитак језика утицале су најразноврсније појаве: економске, политичке и идеолошке. Отари језици упоредо с развитком друштва развијали су се у данашње савремене језике. И као- што су изумрле поједине групе људи, тако ву нестајали и њихови језици. Веће људске заједнице покоравајући друге, мање, истовремено су пеокоренима паметале свој језик. Укратко: одржавао се онај језик који је био прикладнији и којим се служио већи број људи. Најкарактеристичнији пример утапања ситнијих нераспрострањених језика у већи језик имамо у Америци. Данас тамо сви говоре енглески, нако су Енглези дошли у Америку тек крајем ХУШ века. Али, уништавајући домороце, они су уништавали и њихов језик, а озакоњивали свој. Тако је велики број малих, разбаланих језика нестао п био замењен једним језиком.

Између језика постојала је и постоји увек извесна размена. Долазећи у међусобни додир људи су уједно размењивали и поједине речи. И у нашем језику има много страних речи, за које сматрамо да су наше. Код нас се употребљавају речи старог феничанског народа, који је пвумро пре. 2000 година: вино, азбука галија; речи мекенканских Црнаца: чоколада какао, персиска реч чек и много других, а нарочито речи наших суседа. Има чак таквих речи које су потпуно исте или имају сличну основу у разним језицима. Наша реч мајка (матер, мама) на немачком језику каже се mutter, Ha латинском тпафег, на шпанском гтвадге, на енглеском тофћет, на чешком таафка, на руском матљ, на француском тете, на арменском таафт, на санскритеком (староиндиском) пафаг,

Данас на свету има преко 2.000 језика и сви се они деле на 12 основних група. Наш језик спада у индоеврогску групу, јер су у њој сви европски језици, који се опет деле на словенске, германске и романске. Најраспрострањенији језик на свету је енглески. Њиме се служи преко пола милијарде људи. За њим су кинески, руски, франпуски итд. Али, још има, језика. којима се служи врло мали број људи. У Америци, Африци, Азији има врло много таквих малих језика. На Новој Гвинеји, свако село, које често. има само хиљаду људи говори посебним језиком. На Кавказу има села од 600 људи који имају свој језик. Овакви мали језици живе још у запуштеним крајевима, далеко од цивилизације. Успостављање ширих веза између разних, а нарочито запуштених крајева, продирањем саобраћаја у сваки кутак земље и уношењем културе међу заостале народе и њихов језик претрпеће измене. Многи мали језици изумреће и бити замењени савременијим и већим језицима. Јер данас се одржавају језици оних народа чија је култура на већем степену и који имају изграђенију граматику, а пропадају ентни, запуштени језици којима се служи мали број људи.

Реч је својствена, само људима и она оцењује сву величину појма човек. Говор чини једну оштру границу између људи и других живих бића. Познато је да и животиње пуштају неке вокалне знаке од себе. Али ти знаци долазе инетинктивно, док људи исказују своје мисли помоћу логичног реда речи, потпуно свесни оног што желе да кажу. Својим особинама које га разликују од животиње човек је од свог постанка друштвено биће. Одвајајући се радом и говором од њих човек је извршио судбоносни прелаз из животињског света у свет разума, рада, свесног друштва.