Народна милиција

Истина о нашој

земљи

све више продире у свет

СОВЈЕТСКА ВЛАДА ОНЕМОГУЋАВА УПОЗНАВАЊЕ И'ЗБЛИЖАВАЊЕ НАРОДА

ОДГОВОР ЕНГЛЕСКОГ ПИСЦА ЏОНА ПРИСТЛИЈА ИЉИ ЕРЕНБУРГУ

Познати енглески напредни писац Џон Пристл одговорио је 12 априла отвореним писмом у британ. ском гтасопису »Њу стејтсмен енд нејшн« совјетском писцу Иљи Еренбургу на његов позив упућен писцима западних земаља да се боре за мир.

Џон Пристли, који је активан јавни радник (био је глан анкетне комисије која је испитивала стање у британској штампи, делегат Велике Британије у УНЕСК.-у, шеф секције за литературу и уметност УНЕСК-а 1947 године итд,) боравио је у више махова у СССР-у. Последњи пут био је у СССР-у 1946 године, а по повратку објавио је низ гланака у британским листовима и гасописима у којима се повољно изражавао о СССР-у и залагао се за зближење између енглеског и совјетских народа.

Многа његова дела преведена су на руски језик и. издата у Совјетском Савезу, а његови позоришни комади приказивани су у совјетским позориштима, У одговору Еренбургу који је у гасопису »Њу стејтсмен енд нејшн« објављен под насловом »Отворено писмо једном руском колеги«, Пристли каже:

управо сам прочитао превод вашег отвореног писма упућеног писцима са Запада — пише Пристли. Неки пасуси су упућени лично мени, и у њима ми пребацујете што нисам присуствовао вашем »Конгресу мира«. Ви напомињете да ја пренебрегавам своју одговорност према, чи-

таоцима и да је требало да се придружим вашем апелу за.

»спречавање оних, који су злонамерни«. Зар не мислим, пи-

тате ви, да »писци треба да устану против злочинаца, још .

пре него што они почине своје злочине, те да на тај начин раде на спречавању злочина %«

Дозволите да почнем изјавом да се усрдно трудим да не пренебрегавам своје дужности... Ја волим своју земљу исто тако нежно као и ви своју. А то вреди споменути јер неки руски писци изгледа, да не могу да схвате да, та дубоко укорењена љубав према својој сопственој земљи није својствена само Русима, него да постоји и код других.

Посматрајући друге земље и народе, ја са нарочитом љубављу мислим на Русију и Русе. И можда ће вас зачудити кад сазнате да, овакав став заузимају сви западњадци који путују. Као народ, нација, без обзира на политички систем, ви сте стварно врло популарни, и ми сви желимо да вас боље упознамо. Међутим, морам додати да нам ваша влада отежава да то учинимо, што знам из личног искуства, а морао сам по сто пута чути то од добронамерних људи из Западне Европе који желе да буду ваши пријатељи. Иако је истина да мене брзо заморе конференције и конгреси (јер сам нестрпљив и не волим дугачке говоре), није тачно то, што ви изгледа напомињете, да ја нисам учинио никакав напор у циљу продубљивања, разумевања, међу народима. Осим тога што сам у том циљу написао много чланака и одржао много говора, као и коментара, на радију, провео сам две или више година радећи колико сам могао на узвишеној замисли УНЕСК-а, А ви Руси ни-

сте чак ни пришли УНЕСК-у, него сте једним потезом отстранили од њеног утицаја стотине милиона, људи.

Када сам 1945 године био у Москви, а јако ми је жао што сте тада били отсутни те се стога, нисмо срели, ја сам апеловао на ВОКС и претставнике вашег Удружења, књижевника, тражећи бољи начин рада у погледу делања инотраних писаца, у Совјетском Савезу. Тада су ме уверавали да ће се образовати један специјални биро. Да ли је тако и учињено, а ако јесте, шта је тај биро постигао од 1945 године Сада ви у овом отвореном писму предлажете по мом мишљењу врло разумно — да не треба, обраћати пажњу на социјалне, политичке и естетске погледе. Није, међутим, прошло много времена, а ви и ваше колеге подвргли сте писце са Запада сталној бујици погрда, које су, узимајући у обзир све омашке у преводу, биле дивље и непристојне. У октобру, били сте далеко као Лама, са Тибета, грмећи са неприступачних висина против наше декаденције. У априлу ви иступате и говорите нам да се не држимо тако на радзаљини. Шта то све значи Овдашњи циници нам кажу да ваши ставови, који се тако дивље мењају, потпуно зависе од непосредне политике Политбироа.

Ја, не знам то пошто сам сасвим обичан писац, па ипак уживам повластицу да могу писати оно што хоћу, не обзирући се на министарство иностраних послова, министарство унутрашњих послова, обавештајну службу.

»Критикујте — каже се затим у писму — као што сам и ја спреман да. чиним, оно бескрајно штетно интригирање, истрајно вођење политике које мора довести до пропасти лудило људи који су опијени својом моћи, фанатичне покушаје да ов по сваку цену натерају други људи да напусте свој начин живота и замене га вашим. То је дужност правог писца који у овом, као и сваком другом веку, види да је сувише моћи сконцентрисано у премало руку увек било непријатељ људској срећи.«

»И задњу реч — киже Пристли на крају — најјаснију и најпоштенију што могу рећи. Слажем се са вама да Coвјетски Савез не жели рат и сигуран сам да св ваш народ — нека, је благословен — згража при помисли на њега. Али мени није јасно да ли ваши руководиоци стварно желе оно што је насупрот рату — стварни мир, светску заједницу народа, који живе својим сопственим животом, без непрестаног мешања других народа, све отворено и пријатељски, уживајући плодове онога што поједини могу да допринесу светској цивилизацији. Или, у другом случају, они се нису ослободили оног хистеричног страха који је сада, тако уобичајен у Америци, Изгледа да се нације врте у тамном кругу као малоумна, деца, која плаше једна дру-с гу. Међутим, постоје светски проблеми, као проблем исхране становништва, који захтевају некакво решење, а, све што можемо учинити то је нагомилавање оружја, измишља ње свих прљавих начина, за узајамно разарање и избаци-

_" вање све више и више пропаганде уместо поштене размене

знања и идеја. За, ово мора Кремљ сносити свој део одговорности. А још увек није касно да, се уништи ова мора. То међутим не могу учинити писци одржавајући светске конгресе мира. То се може постићи само кад људи који су на власти а, уколико је апсолутнија њихова власт, утолико је њихова одговорност већа, гледају на овај свет као на дом а не као на потенцијално бојиште. Ја ћу учинити у Лондону оно што могу ако ви покушате да учините нешто у Москви. Можемо отпочети скромно, са избегавањем мржње, фанатизма, и нетрпљивости и ценећи више истину него пропаганду. Ја делим са вама бригу за цивилизацију. Ми писци, послужићемо јој најбоље ако не будемо писали ништа што потхрањује варваризам у свету а на-

дам се да ће свет трајати толико дуго да се ми можемо срести«.