Народна милиција

ИЗЈАВА (Ф. МОНТМЕЛА БИВШЕГ ЧЛАНА ЦН НП ШПАНИЈЕ | одгововног УРЕДАИЋА „МУНДО ОБРЕРО

Против. једног племенитог | народа поведена је кампања клевета и лажи и најбруталније претње бацају се у лице једне славне. комунистичке партије

Budi глан Централног комитета Комунистигке партије Шпаније Феликс Монтиељ упутио је Југословенима, бившим шпанским борцима, отворено писмо у коме осуђује данашњу информбироовсњу кампању против наше земље,

Феликс Монтиел је одлигно познат у шпанском револуционарном покрету, У републиканској Шпа.нији био је професор права на Универзитету у Мушији, а 1936 године као комунистигки кандидат изабран је у штански парламенат. У току штанског рата радио је као партиски руководилац у

v Мадриду. До изласка Резолуције Информбироа Монтцел је био глан Централног комитета КП Шпаније и одговорни уредник централног партиског органа »Мундо обреро«, Због свог неслагања с Резолуцијом Информбироа и ставом садашњег руководства КП Шпаније, Монтцел је иступио из ЦК Шпаније.

»Шпанија је дала знак — пише Монтиел — и у оном часу искушења, хиљадама људи из целог света. Браниоци најсветијих ствари човечанства — дошли су да се боре е нама. То је био светао пример револуционарне солидарности и чистог, добровољног, херојског и братског интернационализма. Југословенски народ часно је тада притекао у помоћ. То потврђују 1.192 борца од којих 600 погинулих и 200 инвалида. Ми, Шпанци слободне савести, нисмо то заборавили. |

Шпански рат није био само један рат више. Он је био почетак једне епохе. У свим земљама људи су су заузели политичке ставове према овој борби. У мору своје крви Шпанија је одразила друштвене и моралне снаге које су се сукобљавале у свету. Наша је борба била пробни камен за вредност идеја и квалитет руковођења. О људима се суди по њиховим делима. О људима се суди по њиховом ставу према Шпанији.

Наше искуство није победило, али дело оних година,

дело шпанског народа ушло је у историју. Пример Шпа- ·

није, упркос разним неуспесима, и даље служи као извор потетицаја поуке: нико није заборавио онај стваралачки потстрек, оно богатство иницијативе, ону тврђаву из најтежих часова, ону плодотворну епособност за изналажење излаза из најзаплетенијих ситуација. ·

Шпанска република није победила. Али човечанство види данас у другим земљама позитивне резултате — оно исто што би у Шпанији претстављала наша победа.

Из пораза се народи уче. И жртва, Шпаније није била узалудна. Пораз који смо ми претрпели поучио је свет, Можда смо ми, Шпанци, ти који су научили најмање из њега. Другом приликом ћу вам говорити о нашим грешка

ма. Па и о грешкама других: о међунардној реакционарној политици, о лажним демократима и о неискреној солидарности. |

Данас желим да говорим о вама, који сте били најискреније солидарни, најбољи пријатељи, више него пријатељи постали сте— ви који сте дошли из такве даљине душа и крв Шпаније.

Кад тако кажем мислим на, све оне који су се борили у међународним бригадама: Русе, Бугаре, Енглезе и Кубанце. Постоје жалосне, мрске дужности дисциплине које приморавају неке да ућуткају своју савест како би изгубили памћење. Ја не бих могао заборавити никога од оних који су се часно борили у нашој земљи и који су данас ма где се они налазили =— шпански републиканци. Ја. не заборављам другове Чехе, које сам пре две године срео у Брну, Плаену или у Прагу, и који су ми говорили са пуно љубави и жара о мојој домовини, говорили су ми шпанским речима које су научили у рововима. Ја не заборављам гроб Валтера на варшавском гробљу који сам посетио септембра 1948 године. Мислим на хиљаде бивших »бригадиста« из источних република. Нарочито мислим на оне који су прогањани или уклоњени, често из освете, јер су их шпански рат и борба у њиховим сопственим земљама научили више него што конвенира њиховим садашњим шефовима, и властодршцима.

Такође не заборављам да ми је Пасионарија, уочи мога путовања у Чехословачку у фебруару 1948, рекла: »Тамо ћеш у симпатијама којима ће те дочекати наши пријатељи и у оном делу које они остварују, наићи на. део Шпаније. Али ћеш на више жара и на више сличности с нама, на вернију слику наше борбе, наићи онога дана,

када будеш ишао у Југославију«. Још није дошао тај дан,

али ја сада, док пишем ово писмо, знам да је Пасионарија имала право. |

Знам да сте ви, који сте 1940 године били у концентрационим логорима Француске, поступили као наши најбољи шпански другови: прикључили сте се француском народу да би се, као у данима Шпаније, борили против завојевача Хитлера.

днам да је 1941 југословенски народ започео своје велико дело под руководством Тита и да сте многи прешли из Француске на територију ваше домовине да бисте наставли одбрану Мадрида, и битку на Ебру.

Знам да сте у току четири године херојски бранили независност Југославије. Знам шта сте у том времену значили за своју земљу. Влам, такође, шта сте раније претстављали у свету: светао, надахњујући пример и велику наду. Знам да вам се цео свет дивио и да од вашег имена, није било узвишеније речи за комунисте целог света.

Знам шта сте после урадили и за одушевљење којим сте узвли чекић и плуг у руке одмах идућег дана по ослобођењу. Познајем смелост ваших планова и једнодушност и одушевљење којим радите на њиховом остварењу. На крају, познато ми је како сте јасно свхатили своје право