Народна милиција

сетком љета, кад се партизански батаљони и одреди повукоше у Босну, неки гетници испригаше да су видјели љеш Павла Јанкопића крај пута на Шћепан Пољу. Други то потврдише описујући мјесто гдје су га закопали, Његова мајка пође и поотвара многе гробове тражећи га. Донесе љеш и сахрани га, не тражећи ни попа ни одобрење, у брежђанском гробљу испод бора. Тај слугај послужи за. повод жугне свађе међу гетницима: на једној страни Мијајло Савовић и главари тражили су да се и тај и остали комунистигки љешеви избаце ван ограде »да не куже гробље«; с друге стране рођаци сахрањених са сулудим подофициром Јанковићем, који је једва текао да се с неким закаги и свади, траили су да се мртви не дирају. Стари другови и непрегишћени рагуни давали су свађи све већи мах и изгледало је да ће и ту доћи до крви. Свађу изненада стиша једно кратко писмо упућено Мијајлу Савовићу, које је гласило: »Запалићу ти кућу ако се изнесу оне кости из гробља, Ладо Тајовић својеругно и Иван Видрић с њим«. То је било посљедње што је Тајовић могао угинити за свог најмилијег »Ђака« и за ублажење туге за њим. Већ давно прије тога, с погибијом Бања Минића, Лабуда и Кељановића-Унамуна — Тајовић је био навикао да без суза при.

ма гласове о губицима и да другове накнадно оплакује у својој

биљежници, на хартиији, а и у свом срцу гију је мекоћу поку-

шавао и све више успијевао да сакрије, У љето се број погинулих увећа те му се у самотним сатима гинило да је од »старе гарде« само још он једини претекао. У јесен изгибе Петар Дедеовић с друговима; у зиму стријељаше Мињу Жељигића у Кола. шину а у Подбишћу Виду са сестром и зетом и гетири Орловића; пред прољеће изгинуше Беранци око калударских земуница. У том мноштву мртвих све рјеђе се сјећао вижљастог скојевца и његове жуте свеске испуњене објашњенима вишка вриједности и неравномјерног развоја у капитализму, Само кад га пут нанесе к усамљеној кући у шљивињу под дубравом — свретао је с пута и заобилазио као од засједе, да не видџ ону празни ну и да се не сретне с оном самохраном женом коју не би умио тјешити. Чинило му се да је дјелимигно крив — да ли за тај губитан, да Nu за то што још живи до: оних, које је повео у брбу и ргволуцију, нема више.

У прољеће треће године ратовања, и поред огромних губи raka — заједно с травош и цвијећем и као они из непостојања, из црне земље и невидљивих клица, подиже се Васојевигки пар. тизансњки батаљон и пође у сусрет пролетерским бригадама које су се приближавале Колашину. Да спријеги партизанско напредовање, у Колашин је већ била стигла њемагка Прва алписка дивизија, У ваздуху се осјећао мирис бензина и задах крви; цесте од Подгорице, Псћи и Пљеваља димиле су се прашином од непрекидних колона. Земља се тресла под тенковима.

Нагајући се да њемагке колоне из Колашина и Бијелог Поља још нијесу успјеле да споје своје кракове — Батаљон је управио кретање према Мојковцу. Спуштајући се са Штишке, људи су сасвим разговјетно разликовали двије одвојене и удаљене битке — једну негдје ка Коврену а другу на Вратлу или Сињајевини, Далеко на југозападу гула се и трећа, понајтежа битка. То их је подржавало у нади да је Мојковац још слободан или бар да се кроз њега може с борбом, »на бомбу« продријети. Ипан се, крваво наугени опрезности, зауставише у шуми изнад насеља да сагекају извиђање.

Тајовић који је у току прошле зиме прилигно упознао крај и имао рођаке у селу, пође да извиди, Журило му се да види Пржиште и Мојковац, хтио је да прије свих угледа то Под-

бишће на коме је Вида пала изрешетана куршумима и та брда

што их је посљедњим, болом помрагеним, погледом обухватила. Осјећао се као осветник који долази.

Тењ пред селом услори ход и поге да се шуња прелазећи из заклона у заклон. У једној међи угледа жену, погурену, малу и мршаву као дијете, како бере коприве. Користећи живицу он joj ce приближи и ослови је, на што се она, изненађена. трже а притом јој из руке испаде убрана руковијет траве. Окренула му је блиједо, уплашено, испаћено лице и он у њој препозна Војану, жену једног од рођака што су још прошле године пошли на Босну. Нашали се на рагун њене плашљивости, а она га тек по осмјеху препознаде и поге да се правда изненађењем. Реге му да је, инаге, село празно али да Мојковац гврсто држе Њемци и да су се партизани, који су до синоћ упорно наваљивали да разбију обруг и продру преко Таре, преконоћ повукли у Си. њајевину. Посљедњи партизански бацаг, реге, који је синоћ опалио, погодио је мост и убио три њемагка официра на њему. Он је запита колика је Тара и има ли газа, а она одмахну главом: и да има, нема се куд тамо; Њемци су помиљели ко мрави, на хиљаде. Онда се присјети и убрза:

— Има овдје један пролетерац, ваш из Васојевића, рањеник,

Он ће све то боље знати да ти каже.

Док га је водила поред међе и кроз зелени буквик обалом

потока — он осјети снажно узбуђење ц жељу да унапријед дозна

који Ће то бити. Дашић је погинуо, Драговић погинуо. Можда је Леко Маријановић, а можда Крсто Бајић... Из мисли га трже металан и њрт звуг пушке која репетира и један промукао глас упита ко иде. Бојана реге да је она и да доводи друга, затим Тајовић приђе, Рањеник се придиже на дроњцима који су прекри. вали лежај, хладно и неповјерљиво погледа, затим одложи пушку и пружи руку. Кожа на ситном кошгатом лицу му се набора ц око уста се оцрта болна гримаса као да је кретањем повриједио рану.

— Здраво... — ресе он и промрмља нешто што се Тајовићу угини као да је рекао »Ладо«.

»Пригуло ми се — помисли Тајовић пружајући руку — 20вјењ је сујетан, преокупиран собом, те мисли да његово име знају и онц који га никад нијесу гули«.

— Џознајеш ли Me? — промуклим гласом упита рањеник и погледа га огима дубоко побјеглим у шупљине испод гела,

Тајовић га је у недоумици гледао. Човјек је био или ћелав или до главе ошишан. Велике, скоро прозирне уши штргале су

као лопари с обје стране лица ушиљеног и набораног, По оди-

јелу такође није могао да га позна: њемагка блуза, талијанске

панталоне, а све зарозано, распушћено, широко кратко и дро“ њаво. Он одмахну главом и промуца:

— Не сјећам се...

— А мени се гини да смо се познавали — реге рањеник гласом у коме је било негег хладног и блиског потсмијеху,

Тајовић- га погледа скоро увријеђено, старајући се да процијени све што се може видјети. »Ни вјеђа нема« помисли »Врат на једну жиљу а јабугица шиљаста. Утвара се, никад га у жи» воту нијесам видио«, Поуздавајући се у своје прецизно памћење које је некад задивљавало, он одљугно реге:

— Вараш се, јер ја добро памтим ликове.

Рањеник обори оги као да се слаже.

— Ја сам Павле — реге и подиже лице на коме је смањена = скоро шитезла горња усна откривала потамњеле и невиђено крупне зубе.

Тајовић је стајао у недоумици, Изговорено име није му казивало ништа, није могао да се сјети ни једног Павла у оној