Народна скупштина

НАРОДНА ШПШТИНА СЛУЖБЕНИ ЛИСТ 0 РАДУ СРПСНЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ

НЗЛАЗП СПАКИ ДАН ЗА ПРЕМЕ СКУПШТИНСКОГ ГАДА ПРКТНЛАТУ ПРИМА КГАЉЕВСКО-СРПСКА ДГЖАВНА ШТАМПАРНЈА

ЦЕНА ЈЕ ЛНСТУ: за Срвију 6 Дип. месечмо ОД ЈЕДПОГА ВРОЈА ОМО' ДИИ. ЗА СТРАПЕ ЗЕИЉв"НОШТАПСКОГ САВЕЗА 15 ДИП. МЕСКЧПО

УРЕЂУЈУ СКУПШТИНСКИ СЕКРЕТАРИ I Р анко П етровиђ, Д овросдав Р ужии, Љ уб. И. И ирић.

Број 54

СУБОТА 2 ФЕБРУАРА 1891

Година 1

49 САСТАНАК 28 јануара 1891 год. у Неограду

П РЕДСКДАВАО ПОТЦРЕДСБДНИК

Паја Букови& СЕКРЕТАР Љуб. П, Иири&

(ПАСТАВАК) (0 судијама: Г. Гершић )ј Главна замерка овоме иредлогу била је једна, коју ја скатрам доиста као иајтежу, а то је замерка, ио којој се каже да је овај иредлог противан Уставу. Господо.то Јеједаи ирекор, једаи разлог, који ваља добро нсиитати, јер нико од иас извесно неке и не мисли радиги иротивно Уставу. По томе ми треба то питаве ирво де иречистимо, јер ако мене убеди ко, да је овај иредлог противан Усиаву, оида ие могу за њ гласатп. У том иогледу било је разне градације у тим замеркама. На ирплнку г. Дера Макспмовпћ казао је, да то иије отворена флагрантна новреда Устава, него да се то противи духу Устава. Међу тим г. Драгиша није се зауставио на томе, што је г. Пера казао, иего вели, да је ова ствар отворепа флагрангна иовреда иисла, слова Усгава. (Чује се из оиозициЈе: тако је и одбор казао). Молим вас, ја сада говорпм, а ви изволге носле говорити. Дакле, то иигање одисга треба да се пречистп и морам да иоменем, да је п ноштовани старпна г. Туцаковпћ рекао, да не разуме, како је могао Државнн Савет, нстина модификујућп иредлог, али ииак усвојптл га ма да је иротиван нзречннм одредбама Устава. Пре свега, госиодо, овде треба да нрочитамо оне чланове Устава, који се те стварп могу тпцатн. У чл. 147 Устава казаго је «судови су независнп" , и онда , разуме се, све што пде иротив независности судске , то би било проЈив Усгава. Међутнм у овом чл. 147 одма даље каже се у чему се та судска независност састоји. Ту је дакле одмах додато блнже одређпвање и обЈашшење ирннципа, који је у нрвоме ставу ностављен. И ту се каже: „у изрицању иравде они не стоЈе ни иод каквом влашћу , но суде п решавају само ио закоиу". Тнме је дефниисано начело судске независности. Дакле ннкаква власт, на нн највнша, нема права да наређуЈе суду како ће судити и решаватн о нојединпм стварима. То се изриче чланом 147 , али тај члан очевидио не говорн о лпсцнилнни у судовпма, о одржању реда у судовима, него говорц о раду судском чри суђењу и решавању, н у томе су судови незавнснн , јер им се ннко у рад не сме мешатн. У 158 члану Устава та се судска независносг изближе обележава " гараитује самнм ноложајем судија, јер се надази да није

Д0В1ЉИ0 казати: „судовн су независнп, него поред тога ваља н судијама датн известан оснгуран положај како не бн могло околишним путем да се дествује да овако плн онако суде н го је та судијска независност , која Је тим 158 чланом одр1_1)ена, и ту је одређено оно, што се у опште слаже са иринцииом судске независности, како јс она усвојена у данашњој уставној теоријн и ирактицп, дакле свакако то може да буде само она иста теорија, која је н у другим државама ускојена. Т; је казато да су судије у своме звању стални и т. д., а шго се тиче дисциплииске властн над судијама, Устав у томе погледу номиње само најтежи случај дисцпнлинске казне , а то је лпшење звања н за тај случај изречно се вели, да се таква днсцнплинска казна може само нзрећн дисциилинариом пресудом касацнонога суда. На томе се Устав зауставпо. 0 мањим кривицама и казнама дисцннлннским Устав нс говорн. Господнн Драгиша Станојевнћ казао је: „Устав свега иа једном месту говорн о дисцинлинској властн над судијама п на том месту казато је да судија не може бити лншен зкања без дпсцпилннарне прееуде касационог суда. Ја сам очекивао да ће он нз тога пзвестп овакав закључак: но томе шго је о том једном случају говорно излази логнчки , да о осгалим случајевима днсцннлинске одговорностн није нишга хгео да одређује нити је одредно . него је оставио да се то одреди законом. Но он је нзвео другн закључак и вели: кад само о томе случаЈу говори, значн да је обухватно н све остале случајеве. Зна се врло добро да н у дисциилинскнм крнвпцама, пма нзвесне градацнје —иостепеностн — н. ир. остале кривнце деле се у иступе , нрестуне нли злочннсгва, на нрема томе може бити н разне власти која их суди. Општннски судовп суде нступе а престуие и злочннства државнн судови. Тако исго има градација н у дисцпплпнскнм кривнцама , па према гоме н у днсцпнлинским казнама. Дисцнилннске крпвпце мање врсте иовлаче мање казне, а веће врсте новлаче веће казне, а највека је казиа губитак звања. Дакле Устав је лтео у дисцннлннском иогледу да обезбеди судпју, да он не може изгубнти звање без нресуде касационог суда, т. ј. да се та најтежа казна не може изрећи без његовог решења, а шго се оеталога тиче, то је остављено да се одреди у закоиу о судиЈама. Према свему овоме јасно је, да се уставотворац ограннчпо само на то, да за најгежи случај дисциплпнске ј одговорностн задржн надлежносг касацноног суда, а за остале мање днсцинлинске кривице и казне он је законодавству оставно одрешене руке. Осим тога наведено је у дебагн ири првоме читању и то, ако се не варам, од стране г. Авакумовпћа, како у Уставу стоји: „судија не може бнти тужен за свој судскн рад без одобрења Касационога суда". Па је онда из те уставие одредбе г. Авакумовић извео, * како судија , кад не може б.пи чак ни тужен без одобрења касацпје, да још мање може бнти суђен и кажњен без тога олобрења, дакле разуме се ни у