Народна скупштина
СТРАНА 530 НАРОДНА СКУПШТИНА, САЗИВ ЗА 1890 ГОДИНУ
случајима дисциилинске природе. Међутим тај је навод иогрешан па и пзвођење погрешно. Г. Авакумовић као иравник извесно Ј1е знати, нггаје Устав разумео иод судским радом; то је рад у усуђењу и решавању, то је рад који се тиче званичних иослова судских и за тај рад разуме се да судија не може бнти тужен, док то не одобри касација. 0 томе всћ иостоје иотање одредбе у самоме закону о судпјама. То су она „злочинства н престунљења }чпњена у званичиој дужиости" о којима се говорп у ирвоме ставу члана 20 закона о судијама, то је судски рад за који не може бити тужбе без одобрења касације, а друго су „днсцинлинариа иступљења", о којцма се говори у иоследњем ставу тога члана. Тих се пстуиљења наведеиа уставиа одбредба не тиче. Зна се да ио закону о судијама председнпк суда може казнпти судију укором за дпсциилинске кривице и ту није нужно иретходно одобрење касације. По извођењу г. Авакумовића то не би могло бпти, међутпм то постоји по закону и није пи мало иротивно Уставу. Читајући дакле Усгав, имајући на уму све наведеие одредбе, ја сам налазпо, а налазим и данас, да дпсциилинарне кривице судија одређује закон о судијама, изузпмајући случај губитка службе или лишење звања. И ирема томе ио моме убеђењу овај предлог није иротиван Уставу, није иротиваи његовпм нз, ечннм тодредбама. Што се тпче духа Устава г. Пера је употребио јуче ту реч: „дух Устава." — То је једна ствар, на коју се правници ионекад морају да позпвају као на неки криеж; кад у законодавству н(. ма ништа одређено, онда се каже „ ио духу закона". Међугим ви знате, да дух једнога закона плп Устава, илп у оиште једне ствари, то је расгегљив појам, и разуме се сваки може, да ту умете своје схватање, па да каже: то је „по духу". Дакле, као што кажем, у појединим законпма може да се пресуђује по духу закона — то је аналогија — кад нема позптивних одредаба, ну и ту је правна наука одредила како се поступа, а што се тпче Устава, могла би битп и опасна ствар ио духу нешто разуметп. Устав треба, да има позптивне одредбе јасне и ирецизне. Као што се г. Макспмовпћ за своје мишљсње позива на „дух Устава", тако би нсто могао неио други казати, да је баш то ио духу Устава, шго је Уставотворац хгео да уведе пзвесну градациЈу у дисциплинске кривиде и казне, па је најтежу казну иредвидео нарочптом одредбом, а за мање кривице и казие осгавио законодавству, да оно одреди како нађе да је добро. Сад, господо, прелазећи даље ја ире свега, имам да кажем, да се слажем са г. Пером Максимовићем, што је казао да ово питање није правио нитање, него, да је то иитање законодавно иолнтичко; јер ту нема правиог начела, ио коме се може казати овако или онако треба да се уреди та дисцпилпнска одговорност, и то дисцпплинско кажњавање, него ту морају законодавство да руководе обзири целисходности, обзирп законодавно-политички; ја се с тпм слажем и преиа томе ова се ствар мора нрема томе оцењивати. Неки ће наћи, да је овако целисходније да буде ова одредба; другп ће наћи да уређење судске независности треба да буде некако друкчије итд. Ја, у том ногледу, готов сам, да поштујем свако мишљење, и нећу никако да кажем, да неко хоће неред у у суду, што не ирпстаје да се мпнистру да дисциплпнариа власт над судовпма; а с друге етране не бих мислио , да је основано, да се другом неком каже: па ви хоћете реакцију. С тим изразпма: рсакцнја, неред ннје ништа казано; то су епптетп, који се могу давати и за и протпв, него треба износпти разлоге, па чпји су јачи, они ће иобеднти. Извесно је ово, што је казао г. Макспмовић, да нико овде ипје заиста задахнут некаквим реакционарским тежњама. То је већ наиослетку н сам Устав решио и ми сви хоћемо, да се те слободе, које су Уставом гаранговаие, утврде и нпс«о ради, да пођемо назад. Ну, овде је друго иитање. Судска независност је једна веома добра и корисна ствар. Оиа је иризната као једио начело, које треба да постојп у свакој иравиој, уставној државн. Но с друге страие, каква се корист од те независности очекује? Очекује се та корист, да ће су-
дпја да ради по својој савестп, по свом убеђењу, прпмењујући закоие и да неће ннко моћп утицатп на судије и њихову савест, да они суде н решавају како би некој тренутној сгруји пшло у рачун. То се хоће да постигне тиме, што се судпјама даје обезбеђен п сталан положај. Но с друге стране, у колико је државпп иптерес, да судови раде но правди и закону, у толико је тако псто ингерес, да се та судска независносг не изметне, не изврне, п да у судовпма може да буде и правилно суђење алн да не будс довољно марљпвога н брзога рада и решавања, да не буде уреднога и достојног понашања и да то иосле иовуче за собом и друге иоследнце, које нагрпзају сам организам судске независности. То је иптање миого нретресано п расирављаио у даиашњој полптичкој н државно-иравној литерагури и мене је то иитересовало н ја сам ту лпгературу изучавао ц после свега изучгвања остао сам тога уверења, да је судска независност иотребна н да треба да се одржи; иа нпак има данас писаца, који исповедају веома напредна начела и који се н. пр. чак не задмвољавају данашњнм иарламептарпзмом п преставничким снстемом, иего иду дпље па траже непосредно народно заеонодавство — н ти тако напредни писци не верују у моћ и корисност овако уређеие судске независностп, као што она данас постојп, него палазе да се жељена цељ може постићи само увођењем народнога елемента у судове, дакле увођењем и проширењем круга пороте или увођењем судова, у којпма суде државне судије у друштву са људима нз народа, које зову немачки зсћбНеп, француске есћеутз и г. д. Ово наводим само зато, да се видп, како овакав облик судске незавпсности нпје нека неироменљива догма, о којој не би могло бити дискусије ни разиога схватања, него да ту сваки може говорити онако, како је ствар проучно и о њој размишљао, не имајућп нпкакве незгодне и скривене смерове. Овај предлог, који је г. миннстар иравде иоднео, ја верујем п знам пз сопственог пскуства, да је иотекао из разлога таквих, којима се не може пришпти нека тежња реакционарсгва или тежња да хоће тим над судовнма да се господарн. Фдкт је ово, као што је и г. Макспмовић јуче казао, да извссна болест ностојп, да је има. У органнзам судске независиостп, може се казати, увукла се једна болесна нојава. Вп зиате, госиодо, из искуства, да једна ствар, која је добра храна, кад је здрава, да та ствар кад се убуђави, кад почне да труне, она у место хране ностаје отров. А свакојако, госиодо, кад се у неком организму опази таква појава, онази нешто, шго нагриза организам, онда не треба казати, да треба осгавпти тај организам такав какав је. Тиме ми болест не лечпмо, ми само забашурујемо, ми загварамо очи, нећемо да видимо оно што иостоји. И место да тражимо лека за време, ми како резонујемо? Не верујемо, да је болесг тако јака и велика; али је оиасност да она не узме већег маха и ако се она ие лечи за време, ако се не буде тражило начина и сресгва, да се та болест отклони, онда ће тај организам, који је можда мало дирнут, све впше да труне ц да се распада. Може се казати, господо, да се је на згради судске независности појавпла једна пукотина и да кроз ту иуко.ину дува вегар нз дубине самога народа, н ако ту пукотнну ми за времена не затворимо, иа ма то било и неком закрпом, која можда баш нијесасвим „по плану" те зграде — ако то ие учинимо, оиасност је, да тај ветар најзад ие разнесе н не обори целу зграду. Према гоме не мора бити онај неирнјагељ судске независностн, који тражи лека једноме злу, које се појављује н ако се то зло не предупреди, да ће бити онда још веће зло. Може човек баш из заузегости за тај организам да 1а лечп, како бн се цео организам сачувао, иа ма се један нагрижени део тога оргаипзма н иогкуспо п открњио, Ово су разлози, ја бар тако смаграм, који су моглп и самога г./ министра руководитп, да овакву једну меру иредложи. Алн се казало: гоје такав лек, који се предлаже, да ту може бити доведена у оиасносг н сама независност судска; може да буде случај да министар тим дисцнилинарним казнама може тако да дејствује на судије, да онн, илашећи се њих, иодлегиу његовом утицају, и да суде како не би требало.
#