Народна скупштина

СТРАНА 296

НАРОДНА СКУПШТИНА, ВАНРЕДНИ САЗНВ ЗА 1893 ГОДИНУ

Кад би г. Гарашанинова странка стајала на овавој проилости као радикална странкаидаје својом великодушношћу фебрисала оволико туђи грехова подиетих на својим леђима, :ао што је то чинила радикална странка, или кад би се г. '.'арашанин, или ма ко од његових другова, находио само у мом лоложају, и да носи једну рану у нози адругу у плећки, као :пто ја носим једну у десној нози од напредњачког зулума, а ДРУ Г У још свежу у левој нлећки од либералне владавине, ја, мислим, да он онда не би подносио овај предлог, већ би тражио главу за главу, око за око (Чује се : тако је). Ваша је ствар, господо, хоћете ли ви тај његов предлог иомоћи или не, ваша је ствар хоћете ли оптужене министре дати под суд или не, а суда је ствар, хоће ли их осудити или не, и зато што ја незнам, кгко ће са њпма до краја бити, ја као посланик данас дужан сам, да.овде јавно осудим узурпаторе од 9 августа народном осудом, и ја то чнним у име народа и у име његове проливене крви, у име вапаја српске сирочади, велим п осуђујем Ристића, Белимарковића, Авакумовића и његове другове п помагаче народном осудом са речју проклети да су! Милутин Гарашанин — Ја не разумем , господо, за шго је мој говор оставио тако незгодан утицај у вашој средини, кад сте ви у напред знали, да ће свакчјако остатп без иоследица. То не треба да вас бунп, јер ви у н.атред знате да вам мој говор нити може помоћи, ни одмоћи/Од јуче, од кад сам ја говорио, готово више' од половине посланика говорили су о томе : да ли ја грешим или не ? Ја сад осећам потребу да одговорим извесним посланпцима на пребацивања, која су ми учинили и који су ми замерили, што сам ја казао, да ми, напредњаци, нећемо узети удела у овој стварн. Ја ни сад нећу да говорим о оптужби, него само да извесне криве појмове исправим. Потпрвдседнив — Молим вас, одговарајте само и објашњавајте се са г. Богдановићем. Милутин Гарашанин (продужава) — Баш о њему хоћу и да говорим. Г. Милош Богдановић превидео је да сам ја у своме говору пзнео, не један, него управо три начина, три мњења. Једно је, да се сви кабинети од новог ^става ставе иод суд; друго је мњење, да се позове влада, да Краљевске Намеснике, из којих је све зло ироизишло, стави под суд ; а треће је, — ако нећете ни једно од тога двога, —- да пребришете све, што је до сад рађено; јер, заиста, ја се не устежем да признам, да све три странке имају по нешто да пребришу. Г. Богдановић рече, да су радикали брисали многе грехе. Ја верујем; али 1889 год., тек после тога брисања, догаао је 14 и 15 мај; тек после тог брисања дошао је 6 и 7 мај, па тек после тога брисања лежао сам ја на правди Бога у затвору неколико недеља и две стојао под судом под оптужбом убиства ; после тога нађена је нека утвар, једна саблазан, која се зове : „Моп-атГ", да ме најругобније клевета, и тај човек још ни данас није кажњен, — он је још и данас у служби административној. Истина је, да је судском цресудом осућен за то дело, алп та пресуда још ни данас није извршена, јер га власт заклања. Говорено је о Краљевици. Ње је доиста било, али она није моје дело. Једино, у чему ја са Краљевицом имам везе, т 0 је, што, кад сам дошао носле повратка на управу земље, ја сам њих 600 радикала нустио из казамата — не ја, него Краљ по моме предлогу. После годину и по дана попуштани су и сви остали. Неколико месеци доцпије био је један, који ми је био друг у прошлим сесијама скупштинским — покојни Никола Живадиновић, — који је био осуђен на смрт ; некп Ступаровић учитељ, и многи други, који су такође били осуђени на смрт и живели у иностранству, па су дошли у Србију и цредали се на милост и немилост власти, и ти људп нису у апсу издржали ни 48 сахата, већ су билп пуштени и помиловани. То су моје везе са Краљевицом.

Одговорни уредник Ранко Петрови!

Ја и ако сам у своме говору поводом оптужбе предлагао тај пут: да пребришемо, што је до сад било, и ако баш и има што из прошлости да ми се пребаци — за Краљивпцу доиста нема ништа да ми се избрише. Говори се у опште, како је мене сам Краљ Милан бранио, те нисам дошао под суд (жагор). Господо, ја сам сиромах човек; али радо бих вам био дао колико год имам, да сте ме 1887 године довели на оптуженичку клупу — исто тако као и ову господу ономад, — те да ми се не вуку којекаква погрешна пребацивања, и дадобијем прилике да покажем многе од бораца за слободе и права у овој Скупштини у правој боји њиховој. Али то се није учинило. Краљ Милан није ме одбранио, јер онога дана, кад сам дао оставку, он је био на престолу, а мени је насрнуто на кућу и после неколико не деља, јавио се по земљи величанствени народни одисај, по вољи фузије између либералне и радикалне странке (жагор). И, господо, ако се ви опирете томе, да се влада позове, да "птужи намеснике, то није због тога, што за то закона не'л1а: закона има, као што ви сви врло добро знате. (Чује се: који је то закон ?) То је, господо, закон кривични, а то је закон као и сваки други закон. Али што вама смета, то је фузионашкп ортаклук, кога се трагови још лц данас кроз ову Скупштину провлаче. Милија Миловановић — Молим вас, господо ! Ствар о оптужењу кабинета г. Авакумовићевог довољно је исцрпена, тако, да мени не остаје ништа више да кажем до оно, што је већ, казато. Једно што бих имао да кажем, то је, што бих имао да допуним наводе тужбе, о чему нису други говорници говорк^ч, а што је од неколико иосланика Скупштини представљено. Нема сумње да је кабинет Авакумовићев крив. Није крив само за то, што је погазио Устав и законе земаљске, крив је, господо, и за то, што је зликовачки, разбојнички поједпне мирне грађане лишавао права и слободе па чак лишавао и живота. (Тако је). Прећи ћутке преко њихових недела, као гато нам то једап од чланова опозиције предлаже, значило би, да ми од наше стране учинимо један злочин. Такав злочин не сме и не треба да учини данашња народна радикална страпка и Скупштина као представник њен. Казао сам одмах у почетку говора , да ћу битп врло кратак, јер немам ништа впше да изнесем, што већ нису други посланпци казали у прилог оптужбе Авакумовићег кабинета. Ја сам рад да једну тачку оптужбе поткрепим са подацима, који су мени познати. Ради тога ја ћу вам у кратко испричати, шта се дешавало у моме крају у оном времену, кад је под прошлом владом вршен избор народних посланика. Општина Катунска је близу среске канцеларије варваринске. У очи самог дана избора капетан срески Белопавлић са наоружанпм жандармима и пандурима и једнпм чиновником отишао је у општину катунску, у намери да отме бпрачке кутије, како граћани те општине не би могли 25 фебруара да гласају. Неколико људи, који су се т/десили били, нису дозволили да им се кутије из суднице однесу. Срески начелник командује да жандарми пуцају на грађане, што нису дозволили, да им се њихово право отме. Срећа је била, да су ти људи били хитрији од жапдара те разоружају жандаре, а раздражене жене катунске у овој гунгули нападну капетана и тако истуку, да је сав каљав као свињче среској кући дошао, а оружје жандарско п капетанско оставе у судницу ошитинску. (Смех).

(Наставиће се)

Штампа срдско-краљев. државне штампарије