Народна скупштина

СТРАНА 440

НАРОДНА СКУПШТИНА, ВАНРЕДНИ САЗИВ ЗА 1893 ГОДИНУ

Вукашин Петровић — Дебата, која се води већ читава два сахата о једном малом предмету, изашла је изван граница самога предлога, али не на штету саме ствари, него у. корпст аену. Овом прпливом, добиди смо доказа, колико са једне стране може лично нерасположење да буде меродавно наспрам једве корисне установе; а с друге стране колико може да изазове одушевљења на једну тавву установу, као што је ова, код свештеника, који, по свом позпву далеко стоји од трговинских и индустријских предузећа. То је врло лепа слнка и она нам накнађује оно, што смо услед дугог нретреса нзгубплп у времену. Сад, дозволите ми, да кажем за што мислнм да ми нисмо говорили овом приликом о самол предмету. Нпје на дневном реду Минх и његова молба него предлог владии и то предлог нв о чему новом, ни о каквој новој молби, ни о каквом давању нове концесије. Предлог владпн пде на то, да Скупштина потврдч љено разумевање концесије, коју је Миих добио од законодавног тела. 0 томе имамо ми да решавамо и донесемо нашу одлуку. Кад је то иа дневиом реду, онда не може бити речи, да је у пигаигу какав поклон који држава чини једном индустријалцу. Ово не може бити поклон у толико мање, што је то предлог а не његова молба и игго ово није нечији предлог за нову копцесију, овде је пнтање само, хоћемо ли ми да се сложпмо са разумевањем концеспје воју влада истиче, да ковцесијом шце дужан да плати царииу, по онштај царинској тарифи од 1892 год. па до ове 1893 год. То је дакле, у питању. По моме мпшљењу влада са свим правплно схвата н одбор је финансиекп правплно оценно прелог, ко.ји је бпо нред њил. Ја ово говорнм и носле онако недостојне нзјаве, коју ,је један од г. предговорнпка бацио овде у Скупшгини, после изјаве која, је недостојна да се чује у законодавном телу. Госиодо, нама је дужност да се само разлозима служимо и да разлозима један другог убеђујемо; а позивање и говор о лнчностима и њиховом раду, на овоме месту педостојно је, ма у којој прилици. Таквн разлози могу само да скрену људе, воји желе добра земљн н желе да потномогну ове установе с нравога пута. Кад се већ бацн сенка на какву лнчност онда ја мнслим, да није ноштено да се ћутке пређе прево тога превора. Правда и нстина захтевају да се и имеиу.је тавав човек, којн је овако окарактерпсан,, (Чује се: тчко је) Господо, ова је земља страдала од тога што, се за овога нли онога говорпло овако или онако, а то, господо, не треба сад да буде, ни у овој, ии у ма којој другој прилпци. Разлозн, које су нредговорници о самом предмету изнелн, нарочиго разлозн г. мнпнстра фпнанспја и г. мииистра нпродие нривреде, вао и разлозп проте Мнлана 'Бурића таво су убедљивн, да ја немам нпшта више да кажем, него само да умолим Народно Представнпштво да има на уму да овде нпје у интању Минх ни његова молба, него предлог Владшг, којпм се тражи, да се потврди тачно разумевање концеспје, коју Минх већ има. И пошто су предговорници тако лепе разлоге изнелн и пошто смо заморенн слушањем дебате о овоме нредмету, ја нећу нн да улазпм у разлагање зашто оп греба да дозволм Мпнху да вуну са стране без царине упоси, јер је то лепо објаснио г. Мпнистар финансија, нећу да говорим о 15 % процента додатка цени јер је то лепо објасиио г. Мннистар народне ирпвреде, не ћу да говорим о користи ио наше сточарство, јер је то лепо објаснио ирота 'Бурић, него ћу да наиоменем још једном, да ово није нова концеспја, него тумачење старе и захтев да се иотврди гледиште владино о тумачењу оне концесије, коју Минх већ има,. А ово мишљење треба потврдити и одобрити, усвајајући предлог г. Министра Привреде. Миленко Веснић — Господо, Ја нисам мислио да говорим о овоме питању, и кад устајем да о њему говорим, ја то чиним са извесним узбуђењем и морам ире свега да протествујем јасно, категорички, као члан овога дома, што се овде може устајати и говорити о једној ствари п таквим речима, које једнога грађанииа ове земље врло рђаво каракте-

Одговорни уредиик Ранко Петрови!

ришу, карактеришу га као Израиљца, као ватолика или махом у војој другој форми. Ја устајем да протествујем против таввих говора већ и с тога, што ми вазда изповедамо да: „братје мио воје вере био", а и с тога, што је још јуче решено једно питање у корист извесног господина Шајса из Берлина п нико о њему нпје ништа напоменуо да ли је он израиљћанин, ва толив. чпји је поданик и т. д. Међу тим, данас код ове ствари излази се чав и са таквпм аргументима! Мени је чудо, да се у овом питању излази и са таквом бојом и таквом зкестином, мени је то чудо нарочито да то чиии човев, вао што је мој поштовани друг и пријатељ г. Димовић, вога ја сматрам за најмпрнијег и најиитомијег и најиажљивијег човева у овом дому. И вад је ствар добила овавав правац, онда ја сматрам за своју дужност, да бар на неке приговоре неколико речи, као члан овога дома, кажем. Ја господо нисам евоном, нисам трговац, нисам сточар, али, у воливо сам ја учио но нешто из тих иаува, знам ово: да се сточарсгво и пољоирнвреда без индустрије апсолутно у једној земљи не даду ни замислити. Сгочарство и нољопривреда не могу се корисно у једној земљи одржаватп, и ми сами на нашој рођеној кожи имамо најбољи прпмер за то Ми којн ннсмо индустријалци принуђени смо, да наше снровине извозимо у Мађарску и у друге земље, и могли смо да осетимо, да вад те сировине наше нису потребне другим земљама оне нам онда важу: „цурив"! — (Натраг!) изволте.ви те сировпне задржати вод ваше вуће. докле ми ие прерадимо наше, па вад то учиаимо, ми ћемо нмати милости. бићемо гаво добри да и ваше сировине примимо. Давле, исто таво треба развити иидустрпју у једној земљи вао што треба развити привреду и сточарство, и у нашој земљи треба развптн ту прву грану већ и с тога, што ону другу, сточарску већ имамо. Дакле, на нрвом месгу, ми у данашње време имамо да подпжемо нашу индустрију, а за подизање те индустрије наше немамо иоваца, немамо никаквог капитала. За подизање те индустрше ми немамо ни довољно ду.ча, немамо у довољној мери предузимљивостп, а нсмамо у тој мери ни удружљивости, колико би било потребно, да се пндустрнја подигне. За то мп, аво хоћемо да имамо индустрију, морамо да зовемо стране нндустријалце, стране канпталисге и преду.шмаче, да дођу у нашу земљу, да донесу вапнтал свој, да се заложе с њим, те да раде с нама у нашој земљи, у нашу ворнст, и да подижу нашу домаћу српсву индустрпју. Господо, захтевати од тнх људп, да донесу у нашу земљу све што имају, да заложе и цео свој живот у нашој земљп, па онда тражити од њих, да да раде без ивавва пптсреса за себе, ја то не могу појмити, а по моме скромном мпшљењу паметаи и разложен човев не може то ни захтевати. Према томе, давле нема апсолутно смисла нриговору на то, каво Мпнх има више прихода, и каво он много зарађује на том свом предузећу Па, 10сподо, то је његов циљ, њему је циљ да заради, иначе нема нпкаква смисла ма што нредузети без циља, без пкавве добити. Мој поштовани друг, Радисав Мпгровић учинио је примедбу владп, за што је она, вад је могла и сама да изведе манииулацију, овај посао износила пред Народну Скушитину. Мени је жао, штоје таква примедба изашла из Скупштине. Ми смо сви саревњиви на наше прав >. Мп, у место да похва лимо, што је влад! у овом случају могла то да учини, па кад она то није хтела сама учинити, без нас, Скупштпне, него је ствар донела пред Скупштину, ми на место да иохвалимо то дело владино, ми излазимо сад са разлозима: ваво она то није смела да учини, и да мп имамо овим иитањем да се бавимо и да га решавамо.

(Наставиће се)

Штампа српско-краљев. државне штампарије