Народној скупштини : писмо др. Михаила Шушкаловића народног посланика за округ скопски 16. септембра 1922.

~ 9 -

"са речима на последњем часу: „Србија је према мени била неблагодарна !“ се Обећао сам југословенској јавности да непобитним ло-

казима оправдам мишљење које о мени има. То ћу у првом“

=

реду на овом месту учинити, Затим ћу испунити и друго обећање и упутити Кенан Зија бега шта да ради и како да се брани од напада — ако је прав — стављајући му једно своје сретно искуство на углед. Да почнем.

По урођеном нагону као син Алексе Шушкаловића познатог националног радника и учитеља у Сарајеву, где сам се и родио, пошао сам после свршених медицинских студија у Бечу, концем 1891. године свејевољно у тадашњу турску -царевину као национални раћфник, да помогнем рад: нашег научара и консула г. Владимира Карића. Моја понуда да тамо идем примљена је од стране Министарства Спољних Послова у Београду оберучке, тим пре што нисам стављао никакве услове а тражене и нуђене колеге тешком су се муком решавале да тамо иду и тражили за то замашне награде. Ја сам први који је у том циљу као лекар пошао.

Г. Мика Кр. Ђорђевић министар спољних послова и г, Јован Ђаја министар унутрашњих дела на моја питања рали упута за рад у тим крајевима нису ми могли ничег позитивног одговорити, већ су ми давали дипломатске савете. У очи поласка примио ме је г. Никола Пашић тада Председник Министарског Савета и министар без портфеља и тај је састанак био најодлучнији дан мога живота и освова мог рада како националног тако и политичког, па је то и данас.

Кад сам му се представио и упитао како ћу почети у Турској своју нову дужност г. Пашић ми је пружио руку и тронут са познатим сјајем у очима од силом задржатих суза рекао од речи до речи: »г. докторе радујем се што полазите тамо. Идите и радите шта знате и како знате, само гледајте да тамо останете и дочекате нас кад тамо с војском дођемо“. Ове су речи најзад биле програм који сам на све стране тражио и оне су биле и остале од пресудног значаја за цео му национални рад,

Кад сам стигао у Скопље, 8. марта 1892. год. примиле су ме снажне руке нашег неумрлог великана Владимира Карића, који ме је мудро упућивао даље,