Народно благостање — додатак

дишта историје србијанског банкарства, већ и. као један шарилог економској политици предратне Србије.

Извозна Банка је био други случај банкарске инфла"ције предратне Србије. Први је био Прва Српска Банка, оснозвана 1870. године, која је мало за тим и ликвидирала. Како "свакој инфлацији мора бити крај и како после ње долази "дефлација, тако је и Извозна Банка после 7 инфлаторних гоина дошла у стање дефлације. Извозна Банка била је срећja OM Прве Српске Банке, јер је пребродила дефлациону жризе, свакако и уз државну помоћ. У ствари Извозну Банку спасао је Милорад Драшковић који је у моменту највеће "кризе изабран за директора и који је једини био у стању да помоћу својих многобројних веза прибави помоћ, која је била потребна ради санирања.

Обогаћена искуством, Извозна Банка је после кризе врло опрезно и са много више разумевања водила своје послове. И ако је Извозна Банка у пословима имала врло неравномерну путању, ипак је њено развиће, у колико је оно рефлекс економских прилика у земљи, типично за србијанско банкарство. И баш са те тачке гледишта биће врло иктере'сантно да репродуцирамо неколико података из првих година њезинога рада.

1903 1905 1907 у хиљадама златних динара

Актива : Благајна 57 52 84 Разна примања 209 286 Непокретности 13 21 193 Текући рачуни 3.361 4.465 5.021 Есконтоване менице 14 38 338 Разна имовина 1.981 2.925 Пасива : ; ; AKU. главница упл. 1.842 3.108 3.108 Рез. фондови 167 296 Улози на штедњу 1.220 823 518 Пензиони фонд 1 28 Текући рачуни 1.721 3.515 3.185 Добит 136 222 Биланчна сума 16.153 22.081 19.613

Ми смо већ казали да је Извозна Банка ушла у рат са тлавницом од 5 милиона златних динара. Међутим она је већ У 1905. год. имала главницу од 3,1 милион златних динара, што по чисто валутном паритету износи 4 милиона дин. више но данас. још у 1903. години улошци на штедњу код Извозне Банке износили су 1,22 милиона златних динара, а то је нешто мало мање но што су они били 31. децембра 1929. године.

Тако је прошао један велики део србијанских банака услед ратне пустоши. То је такође један знак старог формирања капитала и у послератној Србији.

По својој пословној политици Извозна Банка представља један специјалитет. Све се банке деле у две групе: у депозитне и трговачке (ефектне, шпекулативне). Прве се разликују од осталих банака тиме, што се баве искључиво есконтом и ломбардом а обртни капитал добијају у главном путем уложака и благајничких депозита. Депозитна банка не улази ни у какве интимније везе ни са каквим подузећем, она се ограничава на кредитирање подузећа за једну своту његове имаовине. Трговачке банке пак тежиште својих послова преносе на финансирање индустрије. Извозна Банка у првим годинама свога живота по тексту саме концесије

41

није могла да улази у послове карактеристичне за шпекулативне банке. Она је у ствари била обавезна, да тежиште свога посла пренесе на кредитирање извоза. Али доцније, кад се Извозна Банка одрекма привилегије, и тиме добила право да проширује круг послова произвољно, наравно у границама статута, али као и све друге банке и кад је чак услед кризе "била приморана да прелази и на друге регуларне банкарске послове ипак никад Извозна Банка није пришла никаквом подузећу ближе нити стварала однос финансијера. Она је од тога била направила неку врсту аманета, то је била једна врста њезине лозинке : све, само не финансирање индустрије. Она је чак са пуно поноса указивала на ту своју пословну политику у доба кад је изгледало, да ће све банке да испро-

падају због присних веза са индустријом.

| Али се Извозна Банка не може убрајати ни у депозитне банке, због тога што код ње улошци на штедњу, који, као што рекосмо, код депозитних банака представљјау главни извор обртног капитала, играју врло незнатну улогу. Улошци на штедњу код Извозне Банке после рата варирају између 7 и 22 милиона динара, а то је стално мање него што је њена главница. Главни извор обртног капитала код Извозне Банке били су кредити по текућим рачунима у земљи и на страни. И у томе је Извозна Банка типичан представник србијанског банкарства. Услед слабог формирања капитала у предратној Србији била је банкама постављена уска граница у њиховом полету у колико је волумен њихових активних послова био условљен улошцима на штедњу. Никаква реклама, никаква духовита метода у придобијању депозита није била у стању да прибави једној средњој банци у предратној Србији у кратком времену веће суме депозита, јер је њих у опште било врло мало. Како је пак, природна тежња била код банака да прошире волумен послова, то је једина могућност била изналажење што повољнијих кредита како по каматној стопи, тако и по року. Банке су у предратној Србији цениле своје директоре по способности за изналажење тих кредита. И ако је која банка за краће време у предратној Србији развила већи полет, било је само на тај начин, што је успела да добије веће кредите, било код Народне Банке чији су кредити били најзгоднији, јер су били са најнижом каматом и дугорочни, било на страни. Србијанске банке биле су један сплет међусобних кредита. У пасиви сваке солидније банке налази се поред уложака и реесконт или текући кредит по текућем рачуну. |

Тај је најчистији тип предратне србијанске банке сачувала Извозна Банка. Врхунац развића достигла је Извозна Банка у 1924. години. Кредити по текућим рачунима износили су 196 милиона динара, а улошци на штедњу 54 милиона динара. Укупни обртни капитал износио је 260 милиона динара, али већ у 1926. години пада он на 170 милиона динара и саобразно томе смањују се и активни текући рачуни. Кредити по текућим рачунима веома су лабилан елемент; тај је део пасивних банкарских послова веома подложан коњунктури и због тога се мора рачунати са великим променама: То би била њихова незгодна страна, али врло корисна. Кредити по текућим рачунима као извор обртног капитала приморавају банку да води строго рачуна о ликвидности послова, јер би јој иначе могли постати фаталним. Ти су кредити

Пик лик те „Шејродо Блата ла ње“