Народно благостање — додатак
Сасвим је друго питање, да ли би фабрика требала да држи оволику готовину или би требала, као државно предузеће, да стави држави на расположење цео вишак, који 10: није потребан. То мора доћи по себи, јер ако буде добит и даље овако расла, једног дана ће се створити сума и од 100 милиона динара, са којом фабрика неће знати шта да почне.
Веома пријатно дејствује на онога, који анализира њезин биланс, чињеница, да потраживања за продату робу износе само 2,1 милиона динара. То је у толико интересантније, што све остале фабрике шећера показују ставке „дужника“, које иду на десетине милиона динара. Фабрика шећера на Чукарици продаје за готово. То је врло мудро или управо једини начин, на који може једно државно подузеће да уновчује своје производе а да не претрпи велике губитке.
У билансу за 1929. годину исказује се вредност непокретности и машинерија за 17,4 милиона динара. 1927. године та вредност је била 19,5 милиона динара ; то значи да је у међувремену за 2 милиона динара вредност смањена путем амортизације. По себи се разуме да та вредност изостаје далеко иза вредности зграде, постројења и земљишта. Фабрика кошта свега 14 милиона динара, јер је толико наша држава дала Немачкој за откуп фабрике, односно одобрила толико њеном рачуну репарације. (Ма да се око тога води спор између наше државе и Немачке, и ако не дође до сагласности ствар ће изаћи пред један изборни суд предвиђен уговором о миру). У сваком случају подузеће кошта више. И од тога је изгледа фабрика нешто отплатила министарству, пошто она сад води у пасиви главницу од свега 8 милиона динара.
Питање је да ли је то књижење најбоље. Ми не познајемо правилник о фабрици шећера на Чукарици, јер га до сад нисмо имали у рукама. Завршни рачун по основном принципу базира на инвентару, тј завршни рачун, односно биланс једнога подузећа треба да садржи све саставне делове имговине непокретне и покретне по вредности онога дана кад се прави инвентар или по цени коштања. Прво је добро због тога, што се види права вредност целокупне имаовине и друго што такав начин књижења омогућава контролу рентабилитета. Годишњи приход од просечно 23 милион динара предовољан је. Са њима рентира и подузеће од 200 милиона динара. Али је ипак потребно знати у каквом односу стоји чиста зарада према правој вредности подузећа због тога да се зна, какве су резерве потребне ради обнове. У овом случају наравно ни то није важно због тога, што је добит тако обилата, да је обезбеђена обнова подузећа за много краћи рок.
Али би наравно са гледишта народно-економског и са гледишта проучавања значаја наше индустрије шећера било од користи, кад би се знала права вредност коштања.
Државна фабрика шећера на Чукарици је за нас типична претставница те гране индустрије. На њој као државној установи можемо ми проучавати све оно што је од интереса са гледишта народно-економског у области индустрије шећера. Због тога сматрамо да би било умесно и сагласно са принципима јавних и приватних установа, да се сваке године подноси детаљнији извештај о раду фабрике. Фабрика штампа обично само завршне рачуне без икаквог коментара. Из рачуна губитка и добитка, у расходима се на пример не види, колико је издато за шећерну репу, колико за угаљ и остали материјал. То је противно прописима нашег закона о акционарским друштвима о састављању биланса. Ми не разумемо, зашто је то изостало, јер фабрика нема потребе да те позиције изостави из својих рачуна. Не само да рачуни губитка и добитка треба да буду потпунији, него у исто време треба додати и један коментар. Како све наше државне установе подносе детаљни извештај о своме годишњем раду, Управа државних монопола, Државна хипоте-
83
карна банка, Поштанска штедионица и т. д. и Фабрика шећера на Чукарици као државна установа би требала да поднесе детаљни извештај у толико пре, што је она интересантнија од већине других државних установа и подузећа.
Док већина државних подузећа има карактер монопола, дотле фабрика шећера на Чукарици представља једно државно подузеће изложено ветру слободне конкуренције без икаквих специјалних привилегија. Чак видимо из рачуна губитка и добитка да она плаћа порезу, што је по нашем мишљењу неправилно.
Управа фабрике шећера на Чукарици, као што рекосмо, има „су чим изаћи на селамет“, јер је она прва у рангу у погледу постигнуте добити. Према томе она би себи прибавила у толико веће признање, у колико би дала детаљније податке о самој производњи, њезином коштању, податке који су много потребвији Министарству пољопривреде и трговине, која се брину о националној производњи, него најзад самом Министарству финансија.
СРПСКО ЧЕШКА ФАБРИКА ШЕЋЕРА И РАФИНЕРИЈА У ЋУПРИЈИ
И она има бурну историју. Централна банка чешких
"штедионица заинтересовала се за србијанско тржиште ка-
питала још 1906. год. То је било доба ниске камате око 1906. год. у Аустро-Угарској и борбе банака око повољних пласмана. Све су веће прашке банке биле у вези са провинциским банкама југословенских крајева Аустро-угарске. Требало је прећи Саву и Дунав. Само су две аустро-угарске банке биле тада заинтересоване у Србији: Ландер банка 3 Беча, као готово искључиви акционар Српске крздитне у Београду и Пештанска маџарска трговачка банка преко своје командите Андрејевић и компанија, Београд. Прелаз Централне банке чешких штедионица преко Саве био је повод, да се и Прашка кредитна банка заинтересује за шећерну индустрију у Србији и за српско новчано тржиште, отварајући филијалу у Београду 1910. год. Да ли је њезина намера била првобитно да развије само банкарски посао, или је истовремено намеравала да подигне фабрику шећера у Србији, не знамо. Свакако царинска заштита ча шећер била је у Србији тако велика, да је морала привући пажњу Прашке кредитне банке.
Казали смо, да је чукаричка фабрика шећера била довољна да покрије целокупну домаћу потребу. Али се могло очекивати, да ће потражња да расте и даље. У осталом. 1.000 вагона, колика је била домаћа потреба, могла је да алиментира две фабрике.
Прашка кредитна банка, подносећи Министарству народне привреде молбу за концесију за подизање нове фабрике шећера, морала је изазвати отпор код чукаричке фабрике шећера. То је дало повода кампањи између претставника обеју група преко новина и брошура. Онда се већ показало, како је слаба отпорна снага политичара и штампе, кад је ставе у искушење велики капитали. Нећемо да понављамо историју. Прашка кредитна банка добила је концесију и њезина фабрика у Ћуприји почела је да ради у кампањи 1911./1912. године. Борба између двеју група интерессната имала је нешто незгодних последица по решење питања саме концесије. Она је била дата под условима, која су били знатно тежи но они, који су тражени. Али је све то ублажено наступајућом периодом Балканских ратова.
У другој кампањи фабрике шећера у Ћуприји избио је Балкански рат, који је са гледишта тражње шећера био врло повољан, али са гледишта производње шећерне репе врло неповољан. Обе су се фабрике помогле специјалном олакшицом увоза сировог шећера. А већ у трећој кампањи наступио је Светски рат, услед чега је фабрика дошла у не-