Народно благостање

Страна 74. НАРОДНО венције саме по себи, јер би се показало да се она свршава ампутацијом ноге болеснице, пошто је била у опасности да умре, у пркос свих предострожности и правила вештине.".

Пошто се доктор Дижарие није могао бранити терапијском нужношћу, он бе позвао на моралну нужду: пацијенткиња је изјавила де ће се убити, ако јој не могне ноге начинити тањим. Али и овде је суд категоричан:

„С обзиром, да је, кад би ова факта била утврђена, егзалтација госпође Ге биеп била таква, да је њено слободно расуђивање било замрачено, да није сама дала свој пристанак; да је једно такво стање изискивало нужним пре психиатра него хирурга; да у сваком случају није било зужде да се операција одмах изврши и да није било никакаве хитности..“ ~ iN

Ова одлука значи ово: здрав орган тела не сме се

"подврћи операцији, која носи опасности, само и једино у

циљу улепшавања, кад је нужда не намеће и кад никакве стварне користи здрављу донети не може. Због тога је она

БЛАГОСТАЊЕ :

» Број 5.

изазвала само за неколико дана од кад је донесена врло живу дискусију. Лекари, јуристи, публика. — деле се. већ, на присталице и противнике овог схватања, Противници Cy огорчени и боје се да ова одлука, одлука првог суда, не постане дефинитивна, јер би то био крај — естетске хирургије, која је у Француској својим резултатима изазвала дивљење свег страног света. Можда ће се помислити, да се хирург може покрити и ослободити сваке евентуалне одговорности писменом изјавом пацијента, којом би овај унапред усвојио све опасности, које би могле настати услед операције коју тражи. Међутим, ова је одлука. предвидела и тај случај. У њој се вели: „У истини, таква, обавеза не би. се могла признати за правно важну, јер у тренутку кад се потписује, болесник хипнотизиран својим циљем, није -слободан у расуђивању и не мери, не будући потпуно независан, све опасности којима се излаже."

"Пратићемо развитак овог спора и доцније се вратити принципијелној обради питања о одговорности хирурга.

АНАЛИЗА БИЛАНСА

ЗАНАТЛИЈСКА БАНКА

Упоредо са предлогом закона о пољопривредном кредиту ишао је и онај о занатлијском кредиту. И ако су оба закона имала сличан циљ: организовање кредита 'извесних привредних редова уз државну помоћ, ипак оба имају две потпуно разне основице. Закон је промулгован јануара 1926. године, њиме се држава обавезује да учествује у главници Занатске Банке са највише 40%. Банка се ослобађа свих такса при оснивању и издавању акција и свих дација и пореза на радње за рачун државе и самоуправних тела. Држава учествује са 40% у главници. Она се одриче права на дивиденду и врши надзор преко сталног комесара, који пада на терет банчин, а и преко надзорног одбора, који она именује. Комесар има право да суспендује сваку одлуку управног одбора и збора акционара, која би била противна правилима или интересима земаљским или занатлијским, с тим да Министар Трговине у року од 10 дана има да донесе решење по томе. У закону се не каже шта ће бити ако одобри он поступак свога комесара. Банци се наређује законом да оснује подружнице у Загребу, Сарајеву, Љубљани, Скопљу, Сплиту и Новом Саду, а и у осталим важнијим привредним центрима, ако се потреба укаже. Средства банчина репартирају се према продуктивној способности и потребама занатлијства а по кључу уплате главнице и величине штедних улога. (Узгред буди речено, овај је кључ апсолутно неупотребљив). Статут има да одобри држава. Циљ је давање кредита занатлијама и занатлијским задругама, иначе банка може да обавља и већи део банкарских операција. Народна

· Банка је дужна да реесконтује портфељ Занатске Банке,

како то предвиђа њезин чл. 10. Висину каматне стопе утврбује Министар Трговине по предлогу управног одбора сваке године. Занатска Банка одобрава кредит исто појединим занатлијама као и кредитним задругама. Ту лежи специфичност ове банке. Занатлија је већином мали човек, као и сељак код нас. Њих је безброј растурених по целој земљи. Њихову кредитну способност могу да оцене само људи из истог места и близу њиховој професији. Она је врло несигурна, јер је имовни супстрат те кредитне способности врло слаб. Ови се субјекти могу кредитирати само преко задруга. Кредитирање занатлија непосредно захтева. огроман апарат и имплицира огроман ризик. То се у осталом показало већ у пракси. Кредитирање се врши преко тако званих цензурних одбора, од лица из дотичног места, која познају прилике тачно. Према томе је судбина Занатске Банке у рукама цензурних одбора, то јест ограни-

зама, који не стоје ни у каквој органској вези са Банком. Они су банци правно и имовински потпуно страни. За неправилно вршење њихове дужности не постоје никакве

_ друге санкције до разрешење од дужности и земаљски за-

кони. Међутим то је функција поверења пар екселанс и Банка је приморана да врши што већу децентрализацију свога посла. То је увукло банку у непрегледну мрежу цензурних одбора по целој земљи. Тај деликатни задатак врши банка са максималном пажњом и са потпуним успехом, O чему служи као доказ незнатан отпис од 137.000 дин.

Главница износи 375.000 акција по 200 динара, што даје 75 милиона динара. Уплата се врши сукцесивно у року од пет година.

На дан 30. децембра 1928 године било је уплаћено свега :

Од државе 12 милиона (Од осталих акционара 25 милиона

Свега 37 милиона

Држава је стално у задоцњењу са својим делом. На дан З1ЈХН. 28 однос између државних и приватних акција био је 30:70, у место 40:60. Према извештају банке постоји 9.496 акционара, што значи да на сваког акционара долази око 38.6 акције. То не би било много просечно, али просечна цифра овде ништа не значи. Добро би било кад би банка у својим извештајима показала како су подељени акционари по поседу акција, то јест колико има акционара са великим, средњим и малим бројем акција.

И ако је уплата акција проширена на дуго време, ипак она иде врло тешко. Банци се мора дати признање, да гледа свима средствима да уштеди акционарима примену члана 12. статута, по коме се акције одоцнелог акционара ниште, уз поврату 75% од укупног уплаћеног новца, Пропис је доиста врло тежак за акционаре. Истина основни принцип акционарског права гласи, да акционар, који једанпут упише једну акцију, мора безусловно целу и да Уплати. Живот је учинио да се код нас тај принцип није могао да спроведе. Ми смо акционарима чинили све могуће олакшице, па и у случају да се уморе уплаћујући своје акције, враћамо им уплаћену суму. Занатска банка по чл. 12. враћа само 75%. То је драконска мера и није јој никако места у једном закону са социјално-политичким критеријумом. Ту одредбу треба изменити и прописати да се акционару враћа целокупна уплаћена“ сума, а да губи само оснивачке трошкове и камату. За сиромаха и то је доста. Наш је занатлијски ред економски најслабији, сла-