Народно благостање

Страна 115

30 марта 1929.

П Не требамо зајма под тешким условима

Има једно питање, на које наше парламентарне владе имају да одговоре кад тад, а то је: зашто су се ухватили за Блера као пијан плота (јер је лондонска група везана с Блером) и зашто се није покушало да се заинтересује ма која друга група банака. Не би било тешко 1927. године, да се изигра једна група против друге. Сам је данашњи председник С. А. С. Д. 1928. г. јавно казао, да је срамота, како американски банкари хаузирају по Европи и нуде кредите и земљама, које то не заслужују. Имамо ми још дуго да разговарамо с парламентарним владама по том питању. Имају нам оне положити рачун о начину, на који су дочекивале банкаре, који нису били у вези са Блером. Ми тиме хоћемо да кажемо само толико, да је 1927. г. било лако могућно добити зајам и без валоризације предратних дугова.

Међутим наше је гледиште, да зајам под тешким условима, а нарочито под условима валоризације, нама није потребан. Ми ћемо у низу чланака, који ће ускоро почети излазити на овом месту, 0 нашој финансијској ситуацији, показати да се може без зајма. Свакако да су нам парламентарне владе оставиле такво наследство, да нам је потребан зајам, да то ликвидирамо. Али ако се не би могао наћи банкар у свету, који би пристао, да нам да зајам. без валоризације предратних дугова, онда имамо да скинемо са дневног реда пшшање зајма и продужимо пи усавршимо систем штедње, која се практикује код нас већ три године. Чак су и наше парламентарне владе последње године у извесним областима државних издатака штедиле. Треба једанпут разбити ту заблуду, да држава мора имати зајам по сваку цену. Не мора га имати. Нема ничег наивнијег ни глупљег него верзија, која се усмено протура међу поликанерцима, да се овај

ежим не може одржати без зајма. Зашто» Зару земљи у којој су парламентарни режими могли да се држе 7 година тако рећи без зајма (јер укупни износ закључених зајмова за ових 10 година је релативно безначајан) и који нису ником ништа плаћали, данашњи да не може опстатиг Не воли народ режим, који расипа, већ који штеди. Паузирати извесно време са закључивањем зајма значи подићи кредит на страни. Тако је било са Србијом 1890. — 1902. г., тако је Румунија после 10-годишњег живота без кредита добила одједном 100 милиона долара. Од данас за годину дана, ако не бисмо тражили зајам, потражили би банкари нас. Од овог би се могло учинити изузетак са зајмом за стабилизацију динара, наравно под условима, да се склоне Блер и Рочилд заједно са Барком. Стабилизациони зајам је најбољи посао са гледишта поверилаца. Влада, која покреће питање зајма под притиском портера предратних облигација, рескира, да јој се додније пребаци, да је то чинила само због тога, да би лакше могла удовољити захтеву портера.

Ми бисмо овде могли да завршимо чланак. Али кад би се ма из каквих разлога, а нема ни једнога, који би био плаузабл, потегло то питање, онда би се имале да учине следеће примедбе.

ЈП. Анализа услова валоривације

1) На првом месту имали: би се издвојити предратни имаоци од послератних шпекуланата. Ако се валоризација оснива на принципу правич-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

ности, т. ј. да поверилац добије онолико колико је дао (у погледу валуте), онда је више но очигледно, да само предратни може имати право на валоризацију. Тако је радила Бугарска са извесним делом, исто тако Чехословачка, а нарочито Немачка. Нема те силе на свету, која нас може натерати, да пунимо џепове шпекулантима. У свом чувеном говору у фебруару 1928 г. у Народној Скупштини казао је г. Поенкаре, да само предратни имаоци имају право на обештећење.

2.) Исто се тако из валоризације имају искључити све тзв. непријатељске облигације. Ово морамо мало детаљније објаснити.

Према уговору о миру Немачка је дужна, да покупи од својих поданика све наше предратне државне облигације и да их преда нашој држави на уништење, с тим, да ми за тај износ растеретимо немачки рачун дуговања због репарација. Хвала богу ни једне једине облигације није дала Немачка до данас. Још за време рата Немци су продавали наше државне облигације у бесцење. Једини купац био је српски живаљ у окупираној Србији, и у другим крајевима. Али је целокупан сток наших облигација у Немачкој на врат на нос извезен из Немачке (чак и аеропланом), чим је јавност саз: нала за поменуту одредбу у нацрту уговора о миру. Кад је наша држава после ослобођења почела да врши редовну службу државних дугова, приметила је, да се презентирају за наплату и купони облигација, које су очигледно морале бити све до краја рата у непријатељским рукама. Наша је влада одмах донела одлуку, да тим обвезницама одрекне свако право, и истовремено је Генерална Дирекција Државних Дугова предузела хитне и врло добро смишљене мере ради идентифицирања облигација, које су морале бити у непријатељским рукама до краја рата. Труд је крунисан успехом и Министарство Финансија је могло да оштампа у засебну књигу бордеро свих тих облигација, како би купци могли да се сачувају од губитака. Било је протеста од стране француске владе због тога, али је наш одговор, да се признају сва права сваком, који докаже, да је он и пре рата био ималац тих облигација, потпуно задовољио француску владу.

Врло је тешко било нашим владама, што су морале да одрже то гледиште и према оним нашим поданицима, који су за време рата куповали наше облигације. То је био акт вишег патриотизма.

Годинама су те облигације третиране као поп уајештв. Они који су их јефтино купили, продали су их још јефтиније. Други су их чували, јер их нису скупо коштале.

Пре непуне три године појављује се од једном у Београду тражња за тим облигацијама и цена која је једно време износила Дин. 200.— по комаду, почиње нагло да скаче и дотера до Дин. 1000.—

Берзијанци су знали, да се оне траже са стране и да се извозе непрекидно, у пркос свим забранама.

Нама је било јасно, да се интерес за те облигације може да објасни само тако, да се спрема признање свију права по њима, па чак евентуално и валоризација. Те су облигације могли куповати по високој цени само они, који су били посвећени у намере меродавних фактора у Београду. Тих облигација одавно нема више у саобраћају. Оне су у чврстим рукама. Чијим» На то питање не можемо дати позитиван одговор, али се не можемо бранити од претпоставке, да.су оне у рукама оних, који су