Народно благостање

"13. априла 1929. дужник налази у презадуженом стању или у при“ суству генералне обуставе плаћања или само у моменталној сметњи, и да интерес поверилаца захтева отварање стечаја. Мала необазривост може да однесе најсолиднију фирму, која је запала само у моменталне тешкоће. То при најбољој доброј вољи и највећој пажњи. А ако не достаје само једно или друго, да речемо само то, могу се замислити тешке последице, које могу из овога права да проистекну. Зло, дакле, лежи у принципу. Зато се лечити не може. Њега треба у корену сатрти. Укидање овога права суду јесте императив данашњице и с гледишта правног и социално-економског. Ово зло, које је наш закон као принцип допустио, обилном употребом, пространим тумачењем, формалистичком и суровом применом од стране наших судова, нарочито у последње време, израсло је у неман која прождире економске егзистенције дужника и — поверилаца. У овим тешким временима, оно има велику заслугу за стечено право недостижног првенства раније Краљевине Србије у статистици стечаја свих наших покрајина.

Употреба овог права постала је сада врло обилна. Никада раније нису била тако честа отварање стечаја на основу тач. 9.5 3. и на основу 5 144 стец. пост. Погледајте само Службене Новине. Тај би број био прави тек онда, када би се изближе разгледала акта стечаја, јер се многа отварања стечаја, у ствари на иницијативу суда, крију иза отварања стечаја на основу тач. 1. и 4 58. стец. пост. И судови су још у опасном уверењу да врше своју дужност и да су, чинећи овако обилату употребу од права отварања стечаја по властитој иницијативи, ревносно закону дали задовоље ње и повериоце сачували од губитака! Што је овде најгоре, то је што су судови, с обзиром како тумаче односне законске текстове и како их примењују, разумели ово право, како ми се чини, као дискреционарну власт, коју им је закон дао. Они то закључују из израза: „кад суд сазна“, „кад се суд увери", сматрајући сазнање и уверење као психолошке категорије, независне од реалних чињеница. То је огромна и опасна заблуда, која је у стању да начини катастрофу у нашем економском животу, нарочито данас. С тога је хитна потреба да се укаже судовима, да је законодавац употребу овога права условио утврђењем извесних чињеница, које имају своју стварну спољну манифестацију и које се као такве морају објективно утврдити. Без утврђења тих чињеница не сме се суд послужити правом отварања стечаја по сво јој иницијативи. Право, дакле, које је закон дао суду за отварање стечаја без ичијег тражења, није дискрецибнарне природе.

11: Неправилна примена овог права

Из погрешног схватања природе овог права, "тотекла је и погрешна примена.

1. — Суд је интерпретирао закон у смислу проширења овог права. По оној општој одредби (тач. 2. 5 3. ст. п.), суд стечај по својој иницијативи може отворити само кад се стекну сва три“) услова: (1) кад се о дужнику јавно говори да је презадужен: (2) кад су против њега код суда тражена обезбеђења или поднесене тужбе за наплату, које пот-

крепљују пронесени глас о презадужености,; и (3) #) Тако и Урошевић Л, касациони судија: Судски

Требник, 1926. Ш део, стр. 390. у |

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

' конодавац, тачка 2 9 3 стец. пост.,

"Страна 147

кад дужник због презадужености избегава додир са својим повериоцима (кад се крије или кад је побегао). Међутим, судови отварају стечај кад стоји само један од ових услова. Обично овако поступа. Поверилац тражи забрану на покретност свога дужника за обезбеду суме, коју му дугује. Ако је та сума мало већа по личном мишљењу и неконтролисаном схватању судије, одмах је ту већ и предубеђење о презадужености. Ако дужник, позван на саслушање, призна дуг, а повериоца не могне регулисати најдаље у року од 24 сата, суд му, по правилу, одмах стечај отвара. Ништа му неће помоћи ебјашњење да није презадужен, јер то обично не може моментално доказати, а суд и не мисли тражити начина да изјаву провери и уопште дође до сигурна сазнања о његовом стању. Суду је довољно само то, да постоји тужба за обезбеђење и да дужник, позван, дуг није могао исплатити. Тиме је по њему закон задовољен (т. 2:95) и — објављује стечај.

Судови овде двоје губе из вида: (1) да је потребно да се једновремено манифестују сва три речена услова; и (2) да сва та три супсимирају један одлучујући: презадуженост. Јер, презадуже-

ност је само основ за отварање стечаја по нашем

закону. Закон претпоставља да је суд утврдио презадуженост кад утврди једновремено постојање све три поменуте чињенице, пошто оне, укупно узете, не могу значити ништа друго до да је дужник презадужен. Служећи се истим речима као зајасније само стилизована, гласила би овако: Кад суд дозна, да се крије или да је побегао когод о коме се јавно говори да је презадужен, а и тражбине противу њега у суду пријављене или на његова добра прибележена показују да је презадужен, отвориће му стечај. Битно је овде, да суд с једне стране утврди чињенице, да се један дужник крије или да је побегао и да се у његовим круговима говори да је презадужен, и да с друге стране из тужби за наплату и за обезбеђења стекне уверење да се крије или да је побегао зато што је презадужен.“) Иначе, употреба овог права постаје злоупотреба. Другаче, суд излази из круга законитости. С тога ја мислим да суд по својој властитој иницијативи не би могао отворити стечај нетрговцу, ако се овај не крије или се не налази у бегству, ма стварно био и презадужен. Њему би суд могао отворити стечај само на његово тражење или на захтев његових поверилаца. Друкче пак стоји за трговце.

9. — Поред ове опште одредбе, постоји и посебна одредба кад се тиче трговца. Закон је ту строжи и даје право суду, да трговцу отвори стечај по званичној дужности не само кад се стеку сви горе изложени услови, већ и онда „чим се сигурно увери да је плаћање обустављено". Наши судови и у овом случају поступају формалистички и брутално. Поступак је увек исти. Ако поверилац тражи обезбеђење на дужникову имовину за „ве ћу" суму, а дужник, позван да регулише дуг који признаје, не' доведе у ред своју обвезу одмах или у остављеном аб де стасе, суд стечај отвара. Једни судови бране тај поступак тиме, што сматрају да закон у 5 144 не тражи презадуженост

» У Француској, као што се зна, стечај се само трговцу може отворити. М тамо по закону постоји отварање

"стечаја 4' осе (атб. 440 (0. сот.) Али се тамо трговачки су-

дови служе овим правом само „кад је дужник затворио радњу и утекао". (Басопт, Отоњ Commercial, 1912., crp. 942).